Priča: Kad Faraoni plaču...!

Mido, Zaki, Abutrika i skupi Momo! Momo Salah moraće da ima na umu sva ta iskustva, i neraskidivu vezu s politikom, i očekivanja ogromne nacije, i mudre reči i dela Mohameda Aburtike i sve gluposti Ahmeda Hosama Mida i Zakija, i 36,9 miliona funti vredno uveličavajuće staklo kroz koje će ga posmatrati navijači Liverpula, strahujući da to opet – nije to. . .

Fudbal 26.06.2017 | 23:00 Svaki put kada Liverpul odluči da razbije kasicu-prasicu i (pre)plati nekog igrača, milionima navijača otme se kolektivni uzdah strepnje. Koliko pristalice ovog kluba žele da njihov klub pokaže finansijsku inicijativu i isprsi se pred konkurentima, koji su ga davno ostavili za sobom i čiju je pozlaćenu prašinu gutao u poslednjih deceniju-dve, toliko i malo vere imaju da će veliki sledeći transfer biti baš ono što treba Liverpulu. Pa makar ga tražio i izdejstvovao i lično Jirgen Klop.

Sa Mohamedom Salahom nije moglo da bude drugačije: 36,9 miliona funti, koliko je po sopstvenom priznanju inkasirala Roma, klupski je rekord, i cenimo da je onih 1,9 miliona ubačeno tek da na listi najskupljih pojačanja tron više ne zauzima Endi Kerol, blamantni pojas za spasavanje (a u stvari betonske cipele) u obličju neuspelog “engleskog Batistute” koji je doveden za gro novca od transfera Fernanda Toresa u Čelsi.

Salah deluje kao igrač koji će se lako uklopiti u Klopovu “hevi-metal” trupu. Vredan i brz, desno krilo sa opasnom levicom i njuhom za gol – nešto poput Arjena Robena sa severa Afrike – i sa željom da pokaže da njegov period u Čelsiju nije bio ništa drugo do loša adaptacija i nerazumevanje sa Žozeom Murinjom, koji ga je tada bezecovao.

(U istom periodu, kada je Salah blistao za Bazel u Ligi šampiona, tražio ga je i Liverpul)

No ovo nije vreme ni mesto za priču gde bi Salah mogao da se uklopi u prvih jedanaest – recimo, da mađioničar Kutinjo dobije nešto povučeniju ulogu, a da udarni trio, u nedostatku novog špica, čine Mane, Salah i Firmino i dalje kao lažna “devetka” – pa čak ni za onu o rokadi, koja je upravo Robertu Firminu dala sada već pomalo ukleti Liverpulov dres sa brojem 9, koji su u proteklim godinama od ekonoma dužili likovi poput Kristijana Bentekea, Jaga Aspasa i Rikija Lamberta.

Sem dokazivanja da je naredan za najviše domete u najspektakularnijoj ligi na svetu,Salah će imati jedan teži zadatak, onaj koji od njega očekuje nešto više od 90 miliona Egipćana u turbulentnoj, drevnoj državi: da sruši famu o nesnađenim egipatskim fudbalerima u inostranstvu i izmiri sve dugove onih koji su trošili svoj talenat “na crtu” i potom nestali sa fudbalske mape, svojom ili tuđom voljom.

Bez pritiska, momak...

Egipćani veruju da je preteča fudbala nastala baš ovde – mada će vam istu rečenicu govoriti i u Centralnoj Americi, i u Južnoj Americi, i u Kini – kada je u vreme proslava plodnosti igrana neka igra nalik ovoj, sa lanenim loptama koje će vekovima kasnije biti pronađene u grobnicama.

Od doba faraona do danas, fudbal je u Egiptu (kao i u ostatku Afrike, više nego na bilo kom drugom kontinentu) tesno vezan sa politikom, nacijom i mentalitetom, od toga da su bili prva moderna država Afrike čiji se sportski uspeh ogledao u učestvovanju na jednom Mundijalu i na dva turnira na Olimpijskim igrama između dva rata (na onim prvim savladali su Kraljevinu SHS, 4:2), preko uzleta za velikog jugoslovenskog prijatelja, pukovnika Nasera – tada će, 1957, osvojiti prvi od sedam trofeja za Kup afričkih nacija, sa Naserom u publici i sa Ad-Dibom na terenu – do nereda, građanskih i drugih ratova, protesta i žrtava, svih turbulencija koje su počinjale ili se završavale na egipatskim stadionima.

Možda tu, u konstantnim usponima i padovima, u fudbalskoj funkciji koja izgleda kao EKG čoveka i jednako brzo ume da se obori, treba tražiti razlog posustajanja ili odsustva hrabrosti velikih egipatskih fudbalera: od zemlje koja je luda za fudbalom, koja je u fudbal na preskoke ulagala mnogo novca, i koja ima jedno od najvećih rivalstava – Al-Ali i Zamalek, kao proletarijat protiv buržoazije, republikanci protiv monarhista, liberali protiv konzervativaca – očekivalo bi se da pred sud istorije izađe sa nečim jačim od dva učešća na svetskim prvenstvima, bez ijedne pobede. Da, osvajali su Kup afričkih nacija i u prošloj deceniji, redovno i zaredom, ali to nema težinu kao učešće na smotri najboljih.

Egipatske fudbalere dugo je tukao glas da su lenji, da boluju od faraonskog kompleksa i da im to obožavanje nacije nekako uvek dođe glave; da stvar bude zamršenija, malo ko od njih uspeo je da se kloni dnevne politike i da ne uđe u često neuhvatljive dileme i političke bitke.

I nema, valjda, boljeg primera taj samostečeni narcisizam od Ahmeda Hosama Huseina Abdelahmeda, najnadarenijeg igrača kojeg je nadsaharska Afrika ikada videla.

Poređenja sa njegovim drugarom iz Ajaksa, kada su obojica stupila na veliku scenu, neminovna su i neće se dopasti našem egipatskom prijatelju: Mido – jer iza ona četiri imena krije se, naravno, Mido, sa stopalima od zlata i glavom punom helijuma – bio je sposoban da isprati sve rane ludosti Zlatana Ibrahimovića van terena (o nepodopštinama, tučama, prijateljstvu njih dvojice Šveđanin je imao nekoliko upečatljivih pasusa u svojoj čuvenoj autobiografiji), a na njemu i da ga nadmaši. Iako dve godine mlađi, u onoj generaciji Ajaksa koja i dalje, uprkos finalu Lige Evrope, važi za poslednju veliku, Mido je izgledao kao da može sve.

Bio je (tada i samo tada) bolji špic od Zlatana, a bio je i veća zvezda od Zlatana, ne samo zato što je imao poklonike spremne da ga mumificiraju tamo dole na jugu.

Ništa nije onako kako izgleda, pa čak i ako poredite Egipat i Švedsku: iako bi čovek neupućen u fudbal mogao pomisliti da je Šveđanin imao bezbrižno detinjstvo, a Egipćanin odrastao u siromaštvu, istina je zapravo suprotna. Dok je Zlatan i na severu Evrope živeo balkanske ratove i slušao bosansku muziku, Mido je bivao optočen svilom i kadifom, kao sin ugledne i imućne kairske porodice.

Ostali su prijatelji, ali njihove su karijere otišle u potpuno suprotnim smerovima i pravcima, o intenzitetu da ne govorimo: Zlatan je i sa 36 tražena roba, dok je Midoproveo godine smucajući se po Evropi i Engleskoj – tog bi perioda Salah morao ponovo da se podseti – i na kraju, stiče se utisak, protraćio svoju karijeru, sa svega nekoliko trofeja i bez opipljivijeg uspeha u 51 odigranoj utakmici za nacionalni tim.

Danas uči za UEFA licencu i nada se da će postati trener koji će umeti da stane na rep svim igračima kao što je bio Mido...

Još gori prema svom talentu bio je “Buldožer”, kako su zvali kratkotrajnu senzaciju u Premijer ligi. Amr Zaki, setiće se možda prilježniji pratioci Premijer lige, stigao je jednog leta na pozajmicu iz Zamaleka kao neispitana roba, a onda zapalio Ostrvo svojim instinktom za gol i ludilom u glavi za manje od pola godine.

Pet golova na šest utakmica, pa dva gola Liverpulu na Enfildu – drugi su bile makazice!  – jedno vreme treće mesto na listi strelaca, iza Anelke i Robinja... I onda krah.

Amr Zaki se zime 2008. jednostavno nije vratio u Vigan sa utakmice reprezentacije – stigao je tek posle nekoliko dana i nije se ni trudio da objasni menadžeru Stivu Brusu i gazdi Dejvu Vilanu gde je bio i šta je radio – nakon čega je propala opcija da mu Vigan ponudi ugovor. Zaki se mučio i sa povredama, da, ali više od toga je gubio snagu u svakodnevnom remplovanju sa sopstvenim egom. Profesionalizam i zalaganje bile su mu strane reči, i tako je i on ispunio usud i postao taj stereotipni Egipćanin u inostranstvu; davno je u penziji i o njemu se malo šta zna i čuje.

Možda je, zato, i prirodno da su najbolji egipatski fudbaleri bili oni koje Evropa maltene nije ni upoznala, koji su ostali verni svojoj zemlji – ili, u pojedinim slučajevima, arapskom svetu – i zadovoljavali se time da budu najbolji među piramidama, bez ikakve ambicije da raspale maštu i upoznaju čuda Starog kontinenta.

Legendarni Hosam Hasan i Ahmed Hasan – nisu braća – odigraće zajedno više od 350 utakmica za egipatsku reprezentaciju i makar će se okušati u inostranstvu (slično je uradio i heroj sa Championship Managera, notorni Ibrahim Said), ali onaj najveći, koji je za Egipćane i dalje nepomućeni heroj, mada nove vlasti pokušavaju da ga ogade narodu, optužujući ga za terorizam (sličnosti sa onim što se dogodilo Hakanu Šukuru i njegovom manje opevanom, a skoro ništa manje značajnom ortaku Arifu su frapantne i prirodne), on će ostati najgore čuvana tajna afričkog fudbala.

Brojni će novinari, ali i stručnjaci, reći da je Mohamed Abutrika bio najbolji fudbaler svih vremena koji nikada nije zaigrao ni u Evropi ni u Južnoj Americi.

Možda je to bio nedostatak ambicije, strah da se ne pretvori baš u onog stereotipnog Egipćanina, ali desetka Al-Alija, koja je s pravom nosila nadimak “El Magico” (znamo da klipovi na YouTube-u nekada umeju da lažu, pa ipak pogledajte neke njegove kompilacije, tu nema prevare, samo nepatvoreno čarobnjaštvo), nikada nije bio stereotipan.

Diplomirani filozof, igrač koji se svojevremeno odrekao novog ugovora jer je čuo da će biti plaćen mnogo više od svojih saigrača, borac za pravdu i slobodu Gaze, humanitarac, čovek koji je na rukama iznosio ranjenike nakon nerazumne tragedije u Port Saidu, kada su se ugasila 74 života... I iznad svega gotovo savršen fudbaler, sposoban da zavrti mozak čak i Brazilcima, kao na Kupu konfederacija 2009. godine.

Momo Salah moraće da ima na umu sva ta iskustva, i neraskidivu vezu s politikom, i očekivanja ogromne nacije, i mudre reči i dela Mohameda Aburtike i sve glupostiAhmeda Hosama Mida i Zakija, i 36,9 miliona funti vredno uveličavajuće staklo kroz koje će ga posmatrati navijači Liverpula, strahujući da to opet – nije to.

Pa ipak, ovaj je Egipćanin dosad pokazao da ume da predribla ili pretrči sve prepreke, uz aut-liniju sve tamo do roglja šesnaesterca, a onda da zakovrne ulevo i namesti se na levu nogu, za šut ili parabolu.

Kao faraoni u drevno doba, kao Mido u holandskim danima, kao Amr Zaki kad su ga još zvali Buldožer, kao nekada Mohamed Abutrika, kao što nijedan sin Egipta nikada nije uspeo.

Izvor: mozzartsport