EP do 21 - Priča: A bivši klinci mogu da shvate...

. . . došlo je vreme da postanu tate! Počinje operacija „zlato na EP“!

  • Sport
  • Fudbal


Bile su rane devedesete. Niko od njih nije bio rođen. Nije ni imao priliku da vidi kako se na TV ekranima vrti reklama jedne fabrike konditorskih proizvoda:

„Za generaciju koja raste“.

Danas, imaju priliku da (p)ostanu krem srpskog fudbala. Da urade nešto što niko nije pre njih. Da osvoje Prvenstvo Evrope mladih reprezentacija. Da, da, da osvoje. Nisu otišli u Poljsku da bi bili statisti. Nisu da bi popunili broj i(li) ispali u grupi. Nisu radili godinama da bi se olako predali. Niti smo ih poslali tamo da ih gledamo u podređenom položaju. Ne, otišli su kao šampioni. Red je da se kao šampioni i vrate. Ništa drugo od njih ne očekujemo.

Preambiciozno?

Pitajte njih šta stvarno misle, čitajte između redova šta (i kako) govore selektor Nenad Lalatović i kapiten Uroš Đurđević, ne gledajte sastave drugih reprezentacija, jer ova naša - dokazala je to na dva velika takmičenja - ima kvalitet da se nosi sa svakom. I da je pobedi. Ako je deo ove generacije uspeo da pokori Evropu 2013. i svet 2015. onda može i do trona na poslednjoj stepenici pred ulazak u „fudbal za odrasle“.

Danas, od 18.00 Orlići počinju operaciju „Zlato na EP“. Ne medalja, nego najsjajnija medalja.

Nije to (samo) navijački poklič, baziran na strastima. To je šampionska crta generacije koja je oblikovana u Litvaniji i na Novom Zelandu i koja bez obzira ko je vodi - pobeđuje. Preciznije, teško ju je pobediti. Skoro nemoguće. Menjali su se na klupi Ljubinko Drulović, Veljko Paunović, Tomislav Sivić, sve do Nenada Lalatovića i takav se utisak stekao da je ovim momcima manje važno ko ih vodi i kako ih vodi, jer oni sami nekad prekrajaju zamisli selektora i čupaju se iz situacija kad rival misli da ih je pobedio.

„Litvanci“ nam to dokazali u onom polufinalu 2013. baš protiv Portugala, pa i u finalu u koji je Francuska ušla kao favorit. Nije vredelo. Nemanja Maksimović, Miloš Veljković,Dejan Meleg, Mijat Gaćinović, Aleksandar Filipović, Ognjen Ožegović, Aleksandar Čavrić iUroš Đurđević imali su drugačiji plan i slavili 1:0, golom Andrije Lukovića.

A onda... Nema čoveka koji ne zna sve o Mundijalitu na Novom Zelandu. Kako smo prošli prvi krug kvalifikacija (golom Nemanje Maksimovića u poslednjem minutu protiv Turske), kako smo odbijali da se predamo protiv Mađarske, Malija, Sjedinjenih Američkih Država. Finale sa Brazilom (ej, Brazilom) i u njemu milina od akcija protiv najfudbalskije zemlje sveta. Taj Paunovićev sastav - a odatle su danas u Poljskoj Maksimović, Veljković,Gaćiniović, Antonov, Gajić, Vanja Milinković Savić, Jovanović, Grujić, Živković, Pankov iManojlović - naučen je da igra do kraja.

A ovaj sadašnji sve to lepo nadogradio, nije poražen u dva meča sa, možda na papiru, kvalitetnijim Italijanima, pa je u martu tukao zvaničnog prvaka Evrope, Švedsku u kontrolnom susretu i dokazao sebi - valjda i nama - da je izrastao u generaciju koja je porasla.

Za još jedno zlato. Nisu više deca.

Zato, kao u reklami iz devedesetih:

„A bivši klinci mogu da shvate, došlo je vreme da postanu tate“.

Izvor: mozzartsport

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST387

© Aleksandar Kamenjašević 2016.
Sva prava zadržana.