Pola miliona za sliku Miloševića

Nekadašnji upravnik Okružnog zatvora, Dragiša Blanuša (72) nedavno je oslobođen krivice za zloupotrebu službenog položaja i otmicu bivšeg predsjednika SRJ Slobodana Miloševića.

Region 10.04.2017 | 19:42 Blanuša je preživio svojih 16 godina samoće te mu ni to što na kraju nije osuđen nije bitno.

Najvažniji dan u njegovoj kratkoj upravničkoj karijeri postaće 31. mart 2001. godine, dan hapšenja Slobodana Miloševića.

“Tog dana bio mi je rođendan. Neko od mojh saradnika je ušao u kancelariju. ‘Hapse ga, krenuli su’, rekao je. Sišao sam do kapije u trenutku kada su džipovima upali u dvorište zatvora. Izlazi Sloba, priča na mobilni. Ruke mu nisu vezane. Čuo sam samo kako kaže: ‘Halo. Miro?’, priča Blanuša.

Kako kaže, pored Miloševića su bili advokat Toma Fila, tužilac Rade Terzić, istražni sudija Goran Čavlina, Čeda, Legija…

“Prilazi mi Čeda i pita: ‘Pa, gdje si mislio da ga smjestiš?’ To je, vjerovatno, bila jedina stvar o kojoj nisam razmišljao do tada. Nemam pojma, u prvu praznu ćeliju, rekao sam.

“Ej, gledaj da je neka dobra, ipak je on predsjednik”, odgovorio je Čeda.

Okrenuo sam se ka najbližem saradniku i pitao Lalovića ‘hoćemo li da otvorimo Hajat’? Odlučio sam se za luksuzniji dio zatvora, priča Blanuša.

Procedura zahtjeva da prođe pretres, oduzimaju mu se kaiš, pertle…

“Ujutru sam ušao u ćeliju. Na stolu pored kreveta uobičajeni doručak: dva kuvana jajeta, hljeb, marmelada, čaj – netaknuti. Na gornjem krevetu kofer, na čiviluku plavi mantil, sapun, u krvetu leži Milošević: pokriven je do nosa izbledelim ćebetom, samo mu kosa viri. Nadrealna situacija.

Gledam ga dok spava i mislim se: ‘Da li sam stvarno ovdje? Da li ovaj čovjek stvarno ovdje leži, ovaj bog koji hoda zemljom? I onda sam promrmljao: E, moj čoveče, šta te snađe…” Upoznali smo se sutradan sjeća se Blanuša.

Razgovarali satima

Milošević i Blanuša proveli su sate i sate u razgovorima.

“Do kraja me je zvao upravniče. Htio je da drži distancu prema meni. Niti je izvoljevao, niti šta tražio. Šetao je sam: donosili su mu hranu iz restorana van zatvora: svaki dan mu je neko dolazio u posjetu. Jedan od susreta bio je posebno upečatljiv. Taman je završio dug razgovor sa tužiocem i istražnim sudijom, kad smo se sudarili na hodniku.

“Upravniče”, rekao mi je, “možemo li nešto da popijemo?” Umjesto da mu kažem da je to zabranjeno, pitao sam ga: “A šta volite da popijete? Burbon??” Odgovorio mi je: “Ma, pijem sve.” Kupio sam burbon, ponio i zapitao se: šta mi ovo treba u životu?, opisuje Blanuša.

Nudili su mi pola miliona

Blanuša ima i neobičan zaključak “a to je da su svi akteri izručenja zaboravili i da su mu zapravo jedini pomogli Slobini ljudi”.

– Moram da kažem i ovo. Na jednom prijemu koji je organizovao Đinđić, jedan inostrani novinar nudio mi je 500.000 evra za fotografiju Miloševića iz zatvora. Odbio sam: nisam htio da kradem od mrtvog čovjeka.

A, ja tu fotografiju imam. Ne držim je kod sebe, naravno. Ko je slikao? Ne mogu da kažem. Šta ću s njom da uradim? Vidjećemo… – zaključuje Blanuša.

(Kurir.rs)