Analiza: Čovjek koji je košarku vratio kući!

Možda Aleksandar Đorđević nije idealan i bezgrešan, ali je čovek koji nam je kao rođeni pobednik vratio osmehe na lica.

Košarka 25.08.2016 | 23:00 Olimpijske igre su prošle, košarkaši Srbije osvojili su srebrnu medalju i napravili jedan od najvećih uspeha u novijoj istoriji zemlje. Bez trunke zadrške možemo da konstatujemo da su naciji vratili košarkaši ponos koji je u više navrata ozbiljno bio poljuljan u prethodnih petnaestak godina.

U tom periodu imena države u kojoj živimo promenila su se tri puta, a košarkaška lutanja nekako su počela posle 2002. godine i legendarnog zlata na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu. Pregrmeli smo svašta preko leđa tih godina. I blamažu u Atini na Olimpijskim igrama, pa skandal na prvenstvu Evrope u SCG, kao i Moskitose na EP u Španiji, kada je nacionalni tim ispao u prvoj fazi. Pokušao je i Dušan Ivković, srebro iz 2009 sa EP je bilo naznaka poboljšanja, ali je potom došlo do novog pada. Srbija je propustila i dva olimpijska ciklusa.

A onda je za selektora došao Aleksandar Đorđević. I to je u neku ruku bio rizičan potez s obzirom da je pre toga imao malo trenerskog iskustva i to pre svega u klupskoj košarci. Međutim, veoma brzo, samo godinu dana po imenovanju na funkciju Đorđević je uspeo da uradi ono o čemu su mnogi stručnjaci i „stručnjaci“ mogli da sanjaju – osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu. Na sledećem velikom takmičenju, kontinentalnom šampionatu, neki su već počeli da gunđaju što je Srbija stigla “samo“ do četvrtog mesta i ostala bez medalje. Izgurao je Đorđević to, nastavio da tera po svome, a preživeo je i ozbiljan udar posle odluke da na spisak za Rio ne uvrsti centra Bobana Marjanovića.

Istrajao je u svojim namerama, poveo u Brazil ekipu koja je iznela kvalifikacije u Beogradu i na kraju se pokazalo da je bio u pravu. Teško da ima boljeg dokaza za to od olimpijske medalje.

ŠTA KAŽU ĐOFRESA, MARČULJONIS I RIMAC?

Kada se podvuče crta, pod Đorđevićevim vođstvom reprezentacija je tri godine zaredom na velikim takmičenjima stizala makar do polufinala, a to je uspeh koji smo poslednji put imali tamo negde sredinom krajem devedesetih godina prošlog veka. I jasno je da niko od nas, pa ni Đorđević, nije bezgrešan niti idealan. Jasno je i da je pred njim još dosta učenja i sticanja trenerskog iskustva, mada ga je nakupio u veoma ozbiljnoj količini u prethodne tri godine na klupi Srbije. Sa druge strane, pristao je da se u komplikovanom trenutku prihvati teškog posla i da od posrnulog giganta – sprske košarke, ponovo napravi miljenika nacija.

Kao igrač Đorđević je bio rođeni pobednik, uostalom ovo će posvedočiti na primer iTomas Đofresa, Slaven Rimac ili Šarunas Marčuljonis, a uspeo je to u ogromnoj meri da prenese i na trenersku klupu. Napravio je najbolju ekipu, možda ne po individualnim kvalitetima igrača, mada teško da neko ima plejmejkera kao što je Miloš Teodosić, ali očigledno da postoji dobro atmosfera i uigran sistem, odnosno sada već kontinuitet koji donosi rezultate. A to nas vraća na početak priče i period od pre petnaestak godina kada je taj sistem počeo da se gubi. Ako se ovako nastavi, pred srpskom košarkaškom je svetla budućnost, a kada se opet budete radovali, setite se čoveka koji vam je vratio osmeh na lice. 

Izvor: mozzartsport