EP: Šta hoće ti Srbi?! E, sad će da vam objasni Miki Veliki...!

Večeras Rusi navijaju za Srbiju, šibicari su stali zverima na crtu! „Gledaš tajm-aut kod Španaca i trener krene da žvrlja neke akcije. A naš trener nema tablu?! Kod nas je: "Ajmo momci, da se stisnemo." Mi se ceo život nešto stiskamo”!

Fudbal 11.02.2016 | 16:40

Ne pričaju uoči utakmica kako će ostaviti srce na terenu. Ne dosađuju sa frazama i lažnim obećanima. Nećete čuti „sigurno da…“, „taj jedan maksimum…“, „daćemo 110 odsto…“ Jednostavno, izađu na teren i urade to. Lopta ne laže i nagrada na kraju uvek stigne. Da li u poslednjem serkundu ili ranije, ali ipak stigne.

Novi miljenici sportske javnosti u našoj zemlji, članovi futsal reprezentacije Srbije su večeras na najvećem ispitu u karijerama. U nerelanim očekivanjima naroda koji je preko noći postao veliki selektor i stručnjak za futsal, srpski majstori na petoparcu izlaze na crtu svetskoj sili Rusiji. Uoči četvrtfinala su naši momci rekli da se san ostvario, potom su počeli da hodaju po javi…
„Dobro je na javi“, kroz osmeh dodaje jedan od lidera ovog tima, golman Miodrag Miki Aksentijević...
„Ja sam među iskusnijima i ova medijska pažnja me malo plaši jer ne želim da momci izgube koncentraciju. Nismo ovde da bismo bili zvezde jer nismo bili zvezde ni pre deset dana. Niti imamo želju da budemo zvezde. To je sve u neke druge svrhe. Zbog vaše čitanosti, zbog politike, zbog ministra sporta, zbog FS Srbije… I neću da budemo žrtve svega toga jer mi smo ovde da uživamo i da probamo da iznenadimo svet.“

Dok Srbiju drma euforija i nada se čudu protiv Rusa, van granica niko ne sumnja u suprotno.
„Koliko god da je ovo iznenađenje za Srbiju, još veće je u svetu. Znate, mi smo takav narod koji od svake svoje reprezentacije očekuje da osvoji titulu. A pre dva meseca nisu znali da postojimo kao reprezentacija. Ali u svetu svi znaju naše mogućnosti i zato je to iznenađenje za njih jer probijamo granice sopstvenih mogućnosti. Očekuje se finale Španija - Rusija, ali svi oni pričaju: Šta sa Srbima? Šta rade ljudi? Kako pobeđuju? Šta je ono?“

Već je napravljen najveći uspeh u istoriji srpskog futsala, nova pobeda bi bila senzacija prve klase, ali optimizam ne napušta Mikija i saigrače.
„Jeste san, jeste super, ali nije još nije gotovo. A velika je razlika za nas da li ćemo završiti sa medaljom ili bez medalje. Bez obzira na to što je ovo istorijski uspeh. I bez obzira na to što smo uspeli.“

Kada kaže da su uspeli, Aksentijević zadovoljno konstatuje da rezultat nije bio jedina misija njega i njegovih saigrača.

„Uspeli smo jer smo Srbiji predstavili futsal u najlepšem svetlu. Pored rezultata, to je bio glavni cilj. Meni je najveća pohvala da sutra neki novi klinci počnu da treniraju futsal. Kao što je tenis bio sport koji niko nije pratio i onda je došao Novak Đoković, razvalio sve i deca su počela da igraju tenis. Pa samo kod mene u Prokuplju su nikla tri teniska terena. Odjednom! Ja sam svetlosnim godinama daleko iza Novaka Đokovića, ali ako sutra u mom gradu nikne teren za futsal ili škola futsala, to će mi biti najveća satisfakcija.“

Ima li ljudi koji će sutra učiti tu decu futsalu?
„Naravno da ima. Svi ovi igrači u reprezentaciji su škola nekih ljudi. Nas su ti ljudi naučili. Iako smo počeli sa treniramo sa 20 i kusur godina. Ja sam počeo sa 22. Tačnije, počeli smo kad smo završili sa velikim fudbalom. Eto, ima ko da ih uči. I mi smo pri kraju. Ja imam 32 godine i voleo bih da sutra učim klince. Čekam bebu i želeo bih da se sklonim od svega, da pecam, živim normalno i podučavam decu.“

Samo Miki i saigrači znaju korz šta su sve prošli da bi stigli dovde i kakve sve prepreke su morali da preskoče.
„Na primer, nemam ligamente u desnom kolenu. I danas imam problema da hodam, ali na utakmici nemam problem da branim. Imam dva leta svake nedelje. Pođem u četvrtak, letim, dođem u petak, pa u subotu jedna, u nedelju druga utakmica. U ponedeljak letim nazad kući. Ženu vidim dva-tri dana nedeljno iako živimo u istom stanu. Nije to lako. Makar sam zaradio solidan ugovor i nadam se da ću tek da zarađujem. Ali žao mi je ovih klinaca u Srbiji što igraju za po 300-400 evra.“

Pitanje maćehinskog odnosa FSS prema igračima ne može da se izbegne i prećuti, ali Aksentijević samo konstatuje realno stanje stvari i ne želi da diže frku pred utakmicu karijere za naše momke.
„Azeri su imali premije od 15.000 evra za četvrtfinale. Nisam ja neko ko plače za parama. Meni te dnevnice ne znače koliko mlađim momcima. Ali mislim da pričam u ime svih ljudi. Moje izjave nemaju cilj da nam neko donese pare. Ja to ne pričam da bi nam dali. Ali to je realnost o kojoj treba da se priča. Nisam tražio da nešto isprovociram...Tražimo samo da obrate pažnju. Reprezentacija je oličje jedne države. Ako nemaš osnovne uslove, to je nepoštovanje grba, zemlje, bilo čega… Samo pokaži da postojimo.“

Koliko je ovo veliki rezultat najbolje govori kome smo sve stali na crtu i kakvu smo konkurenciju ostavili iza sebe.
„Pitajte Italijane, Portugalce, Ruse, Špance, Ukrajince… U Beograd je došlo 17 igrača Španije i 20 ljudi u stručnom štabu. Tu je nutriocionista koji jede pre njih. Kuvar koji sprema posebnu hranu. Migelin je vegetarijanac, njemu se sprema posebno. Golman danas jede rižu, ovaj jede ovo, ovaj ono… To su nenormalne stvari s kim mi igramo. To su „zveri“ koje zarađuju ogroman novac. Igita i Leo Igraju za po 15-20.000 evra mesečno, Mamarela u Italiji drži lanac hotela… Međutim, mi smo Srbi. Navikao si da trpiš, trpiš i trpiš. Ali samo nemoj sad kada dođe uspeh da mi se pokazuješ kao pokrovitelj.“

Aksentijević tvrdi da futsal ima blistavu perspektivu u Srbiji samo ako bi neko malo hteo da se bavi ulaganjem.
„Ako je Đoković zaludeo naciju tenisom, možemo i mi nešto da uradimo sa futsalom. U svakom gradu u Srbiji postoji po jedan futsal majstor za kojeg ceo grad zna. Na turnirima u svakom srpskom gradu je postojao majstor za koga svi kažu da kida mali fudbal. Zašto onda ne bi to iskoristili? Imamo malo fudbalera koji su top klasa, a futsal igraju svi. I mi jesmo futsal nacija. Svi igraju termine. Staro, mlado. Svi gaze mali fudbal, svi se nešto razumeju, čak i „akcijice“ neke su počele da igraju na terminima. Zašto da onda to ne dignemo na viši nivo?“

I onda u Srbiji neko očekuje da se mi nosimo sa svetski silama i jednog dana pobedimo Špance…
„U Španiji je futsal treći kolektivni sport. Tako ih i plaćaju, tako su i medijski promovisani. Sve je na vrhunskom nivou. Kada Barsa igra dolaze Mesi i oni iz prvog tima da ih gledaju, ide prenos na državnoj televiziju, tribine krcate… Zašto onda da i kod nas futsal ne bude u vrhu? A rođeni smo za to. Inteligentni smo za taj sport. Šibicari koji vole da prodaju foru. Mi ovaj turnir tako i igramo. Na foru. Gledaš tajm-aut kod Španaca i trener krene da žvrlja neke akcije. A naš trener nema tablu?! Kod nas je: „ajmo momci, da se stisnemo“. Mi se ceo život nešto stiskamo. I upravo je selektor Aca Kovačević sa tim svojim pristupom najzaslužniji što smo stigli dovde. Veruje u nas i insistira na timskom duhu koji je napravio sve ovo“.

Hteli-ne hteli, večeras ćemo morati da stisnemo palčeve našim novim ljubimcima jer igraju protiv svetske sile u futsalu. Ekipe koja nas je pobeđivala gde je stigla prethodnih godina. Aksentijević brani u ruskom Tjumenu i vrlo dobro poznaje večerašnje rivale.
„Sve ih dobro poznajem. Najjača škola futsala. Zbog hladnoće - ja živim na minus 30 i kusur - tamo je dvoranski sport primaran. Oni su kolevka malog fudbala. E sad su doveli i Brazilce. Prva trojica su iz mog kluba, ali je jedan kasnije otišao. Romulo je zadnji igrač koji ima odličan šut i baš je jak. Robinjo je mozak. Korisniji je od Rikardinja. Rikardinjo je majstor nad majstorima, ali igra sam. I videli ste da sam ne može da nas pobedi. Robinjo je zver. Onako mali, ali daje golove, pasove, konkretan je, „ne mlati“ se mnogo s trikovima.., Eder je pivot, ne igra na ovom turniru kao što se očekivalo i nadam se da neće da proradi ni protiv nas. Možda nam je to šansa.“

Miki otkriva i jednu zanimljivost. Možda Brazilci donose rezultate, ali navijače u Rusiji to baš i ne raduje.
„Treba svih njih da se plašimo jer su svi top igrači. Od poslednjih 10 smo ih pobedili jednu. A ovih devet smo skoro svaku izgubili jedan razlike. Rusi nas poštuju i vole nas. Ali večeras će Rusi navijati za Srbe jer ne vole Brazilce. Postoji odboj prema strancima u reprezentaciji. U mom klubu večeras ne navijaju za Rusiju. Rekli su mi: navijamo za naše, za pravoslavce, a danas su Srbi veći pravoslavci.“

Šta god da bude večeras, Aksentijević i drugari su uspeli.
„Najveća nagrada nam je što je Srbija zavolela futsal, ali nije kraj i idemo po medalju.“

Probili su sve barijere. Bez podrške ikoga osim rodbine, prijatelja i grupe entuzijasta u Srbiji koji ulažu u futsal. Niko nema pravo da pokuša da odlomi ni parče njihove sreće ili da se leđima očeše o rezultat koji su napravili. Navikli su da sve rade sami. Na ovom prvenstvu im sjajno ide, jedino što traže je podrška sa tribina. Pa neka zagrmi Arena večeras od prvog minuta, a ne da čeka kao u prethodnim utakmicama.

Svi ožiljci, sve polomljene šake, kolena i zglobovi će večeras zaceliti ako naprave najveću senzaciju u istoriji evropskog futsala. Na prethodnih devet evropskih prvenstava, u finalu je igralo samo pet različitih nacija. Finale je rezervisano za velike, bogate i ozbiljne. Srbija može da postane prva reprezentacija koja je poremetila taj zatvoreni krug velikana.

Srećno momci!