Video - priča: Dan kada su Englezi zavoljeli Maradonu...

Ovo nije priča o čuvenom golu rukom koji je Maradona postigao protiv Engleske. Ovo je priča o onim Englezima koji su se grizli, i još se grizu za jezik, kada neko nešto kaže protiv velikog Dijega. Za 90 minuta ih je kupio za ceo život.

Fudbal 01.12.2015 | 23:30

Nijedan pomen neke zemlje ne budi toliko različitih asocijacija kao što je to Engleska.

Od Šekspira, pastirske pite, Trafaglar skvera i Pajtonovaca do Čerčila, kolonizacije, Bitlsa i čaja, pa nazad i sve ponovo.

Jedna od asocijacija koja će vam u toku nabrajanja pasti na pamet su svakako pabovi i fudbal, a engleska želja da sve što valja "kaleme" i od toga naprave brend, izrodila je simbiozu ova dva u vidu, logično, sportskih pabova.

Mesto gde se svašta može čuti, ali su anegdote koja izlaze iz usta debelih dobričina za nijansu kvalitetnije od onih kladioničarskih. Ovde se meri znanje, a ne sreća na prelazima.

Nije čak ni tajna da svaki sportski pab u Engleskoj, nezvanično ili zvanično, pripada navijačima određenog kluba, pa se dešavaju različiti incidenti kada nezvani gost upadne u štab ljudi naoružanih kriglama i šalovima. Ali ima tu i znanja!

Urbana je legenda da oni mlađi navijači istoriju svog kluba najbolje uče od uglednih navijača, često čudnog nadimka, a iz prikrajka čekaju da se u njihovom omiljenom pabu organizuje "Kviz u poznavanju kluba", pa da onda uz pomoć "gugla i telefona" pobede navijači koji su višestruko duže uz klub od njih. Ali tako se "upada" u to VIP društvo. Misle oni...

"Ko je najbolji fudbaler koji je nosio naš dres?"

Pitanje je kojim bi se mogao označiti početak igre. Čuj igre...

Zvuči kao da na njega ne postoji tačan odgovor, ali unutar svakog kluba navijača postoji konsenzus oko toga: Bobi Čarlton je najbolji fudbaler Mančester junajteda, Bobi Mur Vest Hema, Keni Dalgliš Liverpula, Tijeri Anri Arsenala...

U pabu navijača Totenhema je već neugodno. Bore se između Džimija Grivsa, Garija Linekera, Glena Hodla, Pola Gaskojna...ovima mlađima kroz glavu prolazi i Geret Bejl. Crvene se i plaše pogrešnog odgovora, jer kako da ne znaš ko je najbolji fudbaler koji je nosio dres tvog kluba.

A rešenje je...Dijego Armando Maradona.

Da, dobro ste videli i pročitali.

Dijego Armando Maradona je na 90 minuta nosio dres Totenhem Hotspura. Da, baš onog kluba sa severa Londona. Nisu najbolji ni u svom gradu, a na jedan čitav meč su imali Maradonu. To je 90 minuta više nego što je Maradona igrao za Arsenal, sat i po vremena duže nego što je na sebi imao dres Liverpul, dva poluvremena više nego što je to bilo u crvenom dresu Mančester junajteda.

A, kako je došlo do toga?

Jednostavno, Totenhem je imao ono što ostali klubovi nisu. Dijegovog dobrog prijatelja Oskara Ardilesa.

Popularni "Ozi" je tog 1. maja 1986. godine organizovao humanitarni meč, a na megdan je pozvao Inter. Kako bi zaradili što više novca od prodatih karata, tek sa odigranog meča za Argentinu u Norveškoj doleteo je i najbolji fudbaler sveta u tom trenutku. Dijego lično.

Praznik rada, a on radi.

Njegov prvi i jedini meč za neki engleski klub desio se u dresu "pevaca", a malo je falilo da to bude u dresu Šefild junajteda. I to za stvarno.

Ovaj klub je imao želju da ga angažuje 1978. godine, dok je on još fudbal igrao u Argentini, ali Uprava kluba nije poslušala tadašnjeg menadžera Harija Haslema, koji je skautirao igrače po Južnoj Americi. Ugledao je jednog klinca koji je u Argentini već bio "velika stvar", a za Evropu je jednostavno bio nepoznanica.

Međutim, Uprava kluba nije htela ni da čuje da za jednog 17-godišnjeg igrača plati 200 hiljada funti (rekordni transfer u to vreme je bio 1,75 miliona funti za Paola Rosija u Vićencu), pa i ne čudi što su sumnjičavi Englezi odustali.

Međutim, škrtost ili šta je već u pitanju, odlučili su se da za 40 hiljada funti manje kupe Alehandra Sabelju, sećate se onog dobroćudnog čikice koji je Argentinu vodio do finala prethodnog Svetskog prvenstva, koji je bio potpuni promašaj.

I, umesto da gradi karijeru na tlu Engleske, odigrao je samo jedan meč u dresu Totenhema. Teško je proceniti da li je to šteta ili ne. Koliko je bio velika zvezda govori i to koliko su mu povlađivali. Sve bi uradili kako bi on bio zadovoljan. Čak je i Glen Hodl "odlučio" da mu za ovaj meč ustupi svoju desetku.

Prvo su "obični smrtnici" izašli na teren i čekali da se organizator i Bog lično pojave.

Krenuli su iz tunela, a 30.000 duša ustalo je da pozdravi dva heroja. Njihovog lokalnog "Ozija", koji je godinama pružao sjajne partije u dresu kluba koji vole, a onda i ovog sa druge planete. Osećali su se posebno jer je njihov miljenik dobar prijatelj sa vanzemaljcem i uspeo je da ga ubedi da obuče dres njihovog kluba.

Da ga natopi znojem.

Zakoračili su njih dvojica sa Ardilesovom dečicom na teren "Vajt Hart Lejna" koji je sijao od škljocanja blica. Stotine fotografa je u tom trenutku bilo na travi kako bi uhvatilo Dijega Armanda Maradonu u dresu Totenhema. Neki od njih su upravo načinili fotografije koje imate prilike da vidite.

Trebalo je to da bude Ardilesov dan, ali je jedan čovek ukrao slavu. Tako je gde god da se pojavi, znao je Ozi šta da očekuje…

Dok je spiker izgovarao imena fudbalera koji će nastupiti na ovom meču, uvek pomalo debeljuškasti Maradona je zgrabio jednu od lopti i krenuo prvo sebe, a onda i publiku da zabavlja. Englezi nisu nikada videli ovako nešto. Toni Galvin i Mark Falko su šutirali ka golu kao da je u pitanju standardni trening, a šta je Dijego radio?

Igrao se na sredini terena daleko od bilo koga. Pimpovao je, žonglirao, poigravao se. Isto kao što je to činio na beogradskoj Marakani kada ga je Kusturica pozvao da snimi film, samo mnogo otmenije i lagodnije. Predstava je završena, nije zanimljivo kada to čini dok ga niko ne ometa, on se hranio onima koji su hteli da ga prekinu u zabavi.

Trebalo mu je 30-ak sekundi za to, čisto da izmami prve aplauze. Igralo se uglavnom pred golom Intera, a on je komandovao napadom. Nije to bio njegov najbolji meč u karijeri. Nije postigao gol, nije asistirao za Falka i Klajva Alena, ali je zabavljao sebe i oduševljene Engleze.

O njegovom stilu igre je suvišno bilo šta reći, ali svega je tu bilo. I milimetarski preciznih dodavanja , driblinga daleko od gola, štikli u prostor, odsustva fer-pleja i prisustva drskosti, čak i pokušaja makazica. A najviše je bilo njega - Dijega.

Slagao se na tom meču sa Glenom Hodlom kao da se znaju čitav život. Dve desetke, samo je jedan bio primoran da svoju odoru preda onom drugom. Tih devedeset minuta navijači Spursa su gledali i maštali – a, šta ako ovo nije jedini put da ga gledamo, pitali su se oni.

"Šta će biti ako se na predstojećem Svetskom prvenstvu u drugoj fazi susretnu Argentina i Engleska? Video si kako te je lepo dočekala danas publika, da li će biti nekih problema?", upitao je novinar posle meča Dijega, a prevodio je Ardiles.

Dijego je krenuo da odgovori da neće biti nikakvih problema, a onda se prosto zbunio i zapitao: "Ne razumem ovo pitanje, na kakve probleme mislite?".

Engleski novinar kao da je predvideo ono što će se desiti za tačno 52 dana.

Na stadionu Asteka u Meksiku sastali su se "Gordi Albion" i "Gaučosi", a to je dan koji će zauvek pamtiti svaki stanovnik Engleske. Prvo je svojom, ili Božjom, rukom "spakovao" gol u mrežu Šiltona, a onda je koji minut kasnije isponižavao 11 fudbalera Engleske.

Da, bilo je problema!

Totenhemovci više nisu bili omiljeni ni u društvu, više je svima bilo muka od njihove priče o Maradoni, tom Argentincu koji je na 90 minuta nosio njihov dres. Taj čovek je Englezima "ukrao" polufinale Svetskog prvenstva, ne smeš više ni ime da mu spomeneš.

A, koga to nije brinulo?

Vlasnika Totenhema. On se zaljubio, a i kako da ga krivite.

Humanitarna utakmica u organizaciji Ardilesa imala je i pozadinsku priču. Nisu u Totenhemu bili naivni kada su ubedili Ozija da pozove svog dobrog prijatelja, jer je upravo to trebalo da bude utakmica u kojoj će čelnici kluba ubediti Dijega kako je u Londonu sve sjajno. Tribine, fudbal, atmosfera, život.

Ardiles je trebalo da posluži kao primer zadovoljnog Argentinca u Engleskoj, ali ni 10 miliona funti koje su ponudili i to posle Svetskog prvenstva, čitavog incidenta i neregularnog gola, Napoli je taj koji je rekao – NE!

Pokušali su pre nekoliko godina da ga angažuju i kao menadžera posle otkaza koji je dobio Andre Viljas-Boaš, ali je priča Totenhema i Dijega Armanda Maradone ipak zaključana na onih 90 minuta. Ni više, ni manje.

Bio je to samo jedan prijateljski meč sa Interom, ali onim najstarijim navijačima znači još uvek više od utakmica od pre nekoliko godina u Ligi šampiona. Da, bilo je uživanje gledati kako Totenhem igra dobro na evropskoj sceni, kako Geret Bejl uništava najboljeg beka planete u tom trenutku Majkona, ali ništa ne može da zameni onaj osećaj kada Maradona obuče dres tvog kluba.

Bio je toliko veliki da posvađa jedan narod, ali nedovoljno veliki da ga dve nacije obožavaju do koske.

A, ti na pitanje u kvizu ko je najbolji fudbaler svih vremena, čik ne odgovori sa Dijego...