Analiza: Od “La bambe” do “La bombe”...Ima li nade za Rafu Beniteza?!

Tu gde je napravio prve fudbalske i trenerske korake, tu gde su ga mnogi videli pre nego što je prihvatio poziv jednog drugog velikog kluba i topli Mediteran zamenio Irskim morem, samo tu je Benitez mogao ponovo da se fudbalski rodi. Ali, zato je Madrid, ta razmažena starleta svetskog fudbala, morao da pristane da se menja zbog njega.

Fudbal 28.11.2015 | 23:20

Nekada vam život i karijera odu mimo kontrole, onom nizbrdicom koja liči na Sizifovo radno mesto, a da to i ne osetite. Poneko vam se smejulji iza leđa, ponekad vam se čini da je ponedeljak teži nego ikada, no to je duh poraza koji vas polako vuče ka dnu, iako o tome nemate pojma. Mogu proći i godine pre nego što shvatite šta se dešava.

Rafael Benitez nije taj slučaj. Ne, u premotavanju svog života on može tačno da upre prstom na dan posle kojeg ništa više neće biti isto. I da prizna, ako i dalje ima skrupula, da je sam kriv.

Bio je 8. januar 2009, i crveni deo Liverpula bio je ubeđen da novogodišnje pijanstvo i dalje traje. U poslednjem meču u staroj godini, Benitezovi puleni razmontirali su Njukasl sa 5:1 na Parku Svetog Džejmsa, ponosni klub usudio se da sanja titulu jer je prvi put u milenijumu u novo leto ušao kao prvi na tabeli, Benitez je kredit koji je dobio one istanbulske noći stavio na “duplo”, pa mu se nije zamerilo ni kada je Robija Kina poslao natrag u Totenhem, iz samo njemu znanih razloga.

Benitezu se tada stvarno slepo verovalo. Nije mogao da uradi ništa pogrešno dok god je njegov tim nizao pobede, mogao je čitav Enfild Roud da poput iluzioniste ubedi u to da je N'Gog jednako dobar kao Drogba, a da Albertu Rijeri nedostaje samo pola kilograma gela na glavi pa da bude potentan kao onaj portugalski pastuv iz ergele ser Aleksa Fergusona. Stadionom je odzvanjala pesma koja je davala španski ritam latino-plesačima u dresu sa čudnom pticom na grbu – “La bamba” je i pola veka kasnije, u izvođenju Kopa, zvučala novo i sveže.

Španac je dotad bio ćutljiv, nije padao na lelujave lopte koje bi mu servirali Murinjo ili Ferguson, čak ni Venger koji je trpeo prve minuse navijača Arsenala: smiren i odmeren, sa oreolom pobednika i bezgrešnika, Benitez je odbijao da uđe u medijska nadmudrivanja i uzdrma mukotrpno stečenu hemiju svog tima.

Sve do 8. januara, na konferenciji za novinare, dan pred utakmicu sa Stoukom, sa sedam bodova prednosti nad Junajtedom na tabeli.

Da li je sve dotad bila samo varka, pa je Madriđanin godinama kuvao, pre nego što je pretis-lonac zlokobno zašištao? Tek, Benitez je uoči meča koji se smatrao unapred dobijenim – Stouk Tonija Pljulisa bio je u seriji od šest utakmica bez pobede – prvi put ušao u frontalni rat sa Aleksom Fergusonom, zaboravivši da je ovaj od njega stariji i iskusniji, te da su ostrvski mediji bili spremni da Škotlanđaninu jedu iz ruku, ma kakvo nepočinstvo napravio.

Rafa je izvadio neko parče papira i počeo da sa njega čita svaki trenutak u kojem su sudije, mediji i Premijer liga bili blagonakloni prema Fergusonu i Junajtedu. Njegov do tada već odličan engleski, ali sa jakim naglaskom, samo je pridoneo gotovo komičnoj zbunjenosti izveštača. Posledice na tim tek će se osetiti.

Bilo je to, setiće se mnogo puta kasnije Benitez, ali setiće se kasno, kao da se goloruki zalećete na tenk.

Long story short, Džerad je opaučio prečku, Stouk je odoleo na Britaniji, u narednih nekoliko kola Liverpul je prosuo još bodova, Junajted je otišao daleko, daleko ispred – toliko daleko da ih ni martovsko ludilo u pobedi od 4:1 na Old Trafordu nije moglo stići...

Ima onih koji će govoriti da se virus propasti već i pre toga bio ugnezdio ispod Kopa, da je suludo bilo i pomisliti da će Džerard i Tores, u ma koliko dobroj formi bili i ma koliko se telepatski razumevali, moći sami da donesu titulu, posebno kada se toliko povređuju, i posebno kada su njihove rezerve bili Nabil el Žar i pomenuti N'Gog.

To za ovu priču – jer ovo je, i pored bolnog podsećanja za sve navijače Liverpula, priča o Benitezu, a ne o Enfildu – i nije toliko važno, koliko imidž i nesigurnost što će od te sezone pa nadalje pratiti španskog stručnjaka.

Dve majstorske titule s Valensijom i jedna magija na Bosforu činile su ga, ponavljamo, nedodirljivim i izazivale strahopoštovanje kod protivnika, avaj, od proleća 2009. Rafael Benitez postaće čovek kojeg znamo danas: nesigurni čova zabrinutog pogleda, redovno na stubu srama zbog defanzivne taktike – Horhe Valdano će to jednom prilikom sažeti ovako: “Benitezovi timovi izgledaju kao gov... na vrhu štapa” – rumenog lica i nedostatka samopouzdanja.

Benitezov autoritet od tada se nepovratno urušio, tip koji je verovao u nauku i statistiku počeo je da tumara po mračnim uglovima stadiona i da se povodi za medijskim napisima, njegova kadrovska rešenja bila su neuverljiva, njegova pojačanja uglavnom promašena; javna je tajna da mu se čitav tim Intera sprdao i da ga je podrivao, mala je satisfakcija bila što su mu docnije navijači Čelsija najzad oprostili kada ih je podsetio kako u majskoj noći divno niz grlo sklizne šampanjac iz evropskog trofeja; čak i grad koji je zavoleo i koji je zavoleo njega, Napulj, prozreo ga je za samo dve-tri godine i uskratio mu gostoprimstvo, mada vam to ni Napolitanci ni Benitez neće priznati.

Rafael Benitez bio je, već dugo, fudbalski mrtav čovek koji hoda.

I Real Madrid je, kakvog li paradoksa, bio jedini spas.

Tu gde je napravio prve fudbalske i trenerske korake, tu gde su ga mnogi videli pre nego što je prihvatio poziv jednog drugog velikog kluba i topli Mediteran zamenio Irskim morem, samo tu je Benitez mogao ponovo da se fudbalski rodi.

Ali, zato je Madrid, ta razmažena starleta svetskog fudbala, morao da pristane da se menja zbog njega.

I pre svega, za to je morao da bude ponovo Rafael Benitez, nepokolebljivi i autoritativni majstor taktike, kakvog su znali i u kakvog su bili zaljubljeni Mestalja i Enfild. Nikako Rafael Benitez, zbunjena marioneta Florentina Pereza, talac razmaženih navijača koji zahtevaju da se bezglavo srlja napred čak i ako je pred vama minsko polje – stvarno, nema većeg kluba sa neznavenijim pristalicama, i nikakve mantre da postoji neki “Realov put” ne stoje; to je u najboljem slučaju bila samo bleda kopija Barselonine škole fudbala i života – i kada god Kristijano Ronaldo ili neki drugi gospodar Realove svlačionice nešto lane u madridskoj sportskoj štampi, bio bi zajapuren poput cure na trećem sastanku, posle treće čaše vina.

Kada je Rafa u leto 2004. napuštao Valensiju, jedan od njegovih glavnih argumenata za “dezertiranje” bio je nesporazum sa predsednikom kluba i finansijerima oko pojačanja i igračkog kadra.

“Tražio sam im kauč, a oni su mi kupili lampu”, tako je Benitez opisao transfer-politiku Valensije.

U Realu nije dobio lampu, ali je zatekao skupoceni nameštaj u dupleksu sa pogledom na more, stan u koji smeš da uđeš samo ako se prethodno izuješ i obećaš da nećeš ništa da diraš: okej, nama diletantima biti trener Reala zaista izgleda kao posao iz snova, pustiš ih i oni sami trče i osvajaju trofeje, samo što život nije fudbalski menadžer, koliko god ta igra bivala unapređivana iz godine u godinu.

Mač nad glavom visio je Benitezu posle 0:4 protiv Barselone – nije to bio strašan poraz samo zato što su Madriđani ponovo bili primorani, da, stvarno primorani, da aplaudiraju protivničkom igraču, već zato što je Real izgledao kao Buridanov magarac, razapet između želje i mogućnosti, taktike i povika sa tribina, ega Rafaela Beniteza i ida Kristijana Ronalda.

Taj magarac, znamo, na kraju basne krepa od gladi...

“La bamba” se, negde usput, pretvorila u “La bombu”: u noći u kojoj se strahovalo od terorističkih napada, zlikovac je na Bernabeu bio samo jedan, i imao je orošene naočari i izgubljen pogled.

Obožavaoci Žozea Murinja, poput Gorčina Stojanovića, imaju teoriju da je Portugalac onaj svoj prvi Klasiko, novembra 2009. - baš negde u vreme kada je Benitez dobijao prve pretnje otkazom u Liverpulu – izgubio namerno s 5:0, kako bi uljuljkao rivale; glupost, zaista, ali iz teških se poraza, ako niste luzer po vokaciji, umeju stvoriti dobre navike.

Činilo se da Benitez neće preživeti svoj “namerni” poraz i onu smejalicu Luisa Suareza.

Ali ne dešava se u fudbalu sve onako kako zamisle mediji i portali s bombastičnim naslovima, pa je svilen gajtan spakovan u fijoku na još neko vreme, na izričitu naredbu predsednika Florentina Pereza; pa hej, i u politici je najveća osobina diktatora ona da su totalno nepredvidivi.

Perez ovog puta nije bio madridski Neron, kako ću ga jednom prilikom nazvati na ovom istom mestu.

Nije se, kao toliko mnogo puta do sada, sklonio da sa brda gleda svoje čedo u plamenu i da svira violinu, znajući da je bezbrižan i nedodirljiv. Na konferenciji u ponedeljak uveče ipak je delovao kao čovek po prvi put spreman da preuzme odgovornost za ono što radi, da prizna da se loše odluke na stadionu Santjago Bernabeu ne donose samo na klupi i u svlačionici, nego mnogo više u loži. Dao je Benitezu možda oročenu i možda krajnje uslovnu podršku, ali ipak podršku.

Rafa zato odavde ima samo jedan put: da shvati da je ovo poslednja, najveća, najneverovatnija šansa koju će dobiti do kraja svog života, da ponovo postane čovek od autoriteta, da skine frak španskog konobara i u svojoj sveščici prekriži nekoliko imena, pa pripadala ona i drugom-trećem najboljem fudbaleru na svetu.

Samo ako prihvati da je odavno mrtav i izbrisan, on može da ustane, vaskrsne, i pobedi svoje demone, rođene u zloj krvi 8. januara 2009. godine, uoči jednog kišovitog popodneva u Stouku.