Zašto je revolucijom rušena carska Rusija

Za razliku od modernih demokratija, carska Rusija je gradila svoju politiku ne samo na uravnoteženom budžetu, već i na principu značajne akumulacije zlatnih rezervi. Uprkos tome, državni prihod od 1.410.000.000 rubalja 1897. godine je narednih godina neprestano rastao, bez povećanja poreskih opterećenja, dok je državna potrošnja ostala manje-više na istom nivou.

Svijet 15.08.2015 | 07:20

Tokom poslednjih 10 godina, pre Prvog svetskog rata, višak budžetskih prihoda nad rashodima ogleda se u iznosu od 2.400.000.000 rubalja. Ova cifra je još impresivnija jer su u vreme cara Nikolaja II snižene tarife u železničkom saobraćaju i ukinute naknade seljacima za otkup zemlje od svojih bivših spahija, koji se plaćao od 1861. godine, a od 1914. godine sa početkom rata, ukinut je i porez za sve vrste pića.

U vreme vladavine cara Nikolaja II, 1896. godine uveden je zakon o plaćanju u zlatnoj valuti. Državnoj banci je dozvoljeno emitovanje novčanica do 300.000.000 rubalja bez pokrića u zlatnim rezervama.

Vlada ne samo da nije iskoristla to pravo, već je naprotiv, sve novčanice emitovala sa 100 % zlatnom podlogom. Krajem jula 1914. bilo je u opticaju novca u iznosu od 1.633.000.000 rubalja, dok su zlatne rezerve u Rusiji iznosile 1.604.000.000 rubalja, a u stranim bankama se nalazilo još 141.000.000 rubalja.

Stabilnost valute je bila takva da je čak i tokom rusko-japanskog rata, koji su pratili revolucionarni nemiri širom zemlje, razmena novca za zlato nije suspendovana.

Porezi u Rusiji do Prvog svetskog rata bili su najniži u celom svetu.

Opterećenje osnovnim porezima u Rusiji je bilo skoro četiri puta manje nego u Francuskoj, više od četiri puta manje nego u Nemačkoj i 8,5 puta manje nego u Engleskoj. Teret indirektnih poreza u Rusiji je u proseku bio upola manji nego u Austriji , Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj.

Ukupan iznos poreza po stanovniku Rusije je bio više od dva puta manji nego u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj, a više od četiri puta manji nego u Engleskoj.

U periodu između 1890. i 1913. godine ruska industrija je učetvorostručila svoju proizvodnju. Njen prihod je bio skoro kao i prihod od poljoprivrede, a roba je pokrivala skoro četiri petine domaće tražnje za gotovim proizvodima.

Tokom poslednje četiri godine prePrvog svetskog rata, broj novoosnovanih akcionarskih društava porastao je za 132%, a kapital koji je uložen u njih gotovo se učetvorostručio.

Pred sam rat 1914. godine u državnoj štedionici je bilo uloga u vrednosti od 2.236.000.000 rubalja.

Iznos uloga i sopstvenog kapitala uloženog u male kreditne zadruge (na bazi kooperacije) u 1894. godini je bio oko 70.000.000 rubalja, u 1913. – oko 620,000,000 rubalja (povećanje od 800% ), a od 1. januara 1917. – 1.200.000.000 rubalja.

U vreme vladavine cara Nikolaja II, Rusija je imala najveći tempo privrednog rasta u svojoj istoriji. Bila je glavni hranilac zapadne Evrope. Uoči revolucije ruska poljoprivreda je bila u punom cvatu. U toku dve decenije koje su prethodile ratu od 1914-1918. godine žetva žitarica je udvostručena.

Godine 1913. u Rusiji je žetva osnovnih žitarica bila za trećinu veća nego iste godine u Argentini, Kanadi i SAD zajedno. Rusija je izvozila 50% potreba celog sveta za jajima.

Od 1880-1910. g. tempo privrednog rasta je prelazio 9% godišnje. Po tom pokazatelju Rusija je izbila na prvo mesto u svetu po tempu privrednog rasta nadmašivši i naglo razvijajuću privredu SAD (treba napomenuti da po ovom pitanju razni ekonomisti daju različite ocene, jedni stavljaju na prvo mesto Rusiju a drugi SAD, ali da je tempo rasta ekonomija bio približan je nesporna istina).

Po proizvodnji glavnih poljoprivrednih kultura Rusija je bila na prvom mestu u svetu, proizvodeći raži više od polovine svetske proizvodnje, više od 1/4 pšenice, ovsa i ječma i više od 1/3 proizvodnje krompira. Rusija je postala glavni izvoznik poljoprivrednih proizvoda, bila je prava “žitnica Evrope”. Izvozila je 2/5 svetske proizvodnje poljoprivrednih proizvoda.

Napredak u poljoprivrednoj proizvodnji je bio rezultat istorijskih događaja: ukidanje kmetstva 1861. godine od strane Aleksandra II i agrarne reforme Stolipina tokom vladavine Nikolaja II, što je rezultiralo da se u rukama seljaka našlo preko 80% obradivog zemljišta, a sa azijske strane – skoro sve.

Površina zemljoposedničkog zemljišta je stalno opadala. Davanje seljacima pravo da slobodno raspolažu svojom zemljom i ukidanje poljoprivrednih zajednica bilo je od velikog nacionalnog značaja, od čega su korist na prvom mestu osetili sami seljaci.

U tom periodu se potrošnja šećera u Rusiji povećala po stanovniku sa 4 na 9 kilograma godišnje.

Do početka rata Rusija je proizvodila 80% svetske proizvodnje lana. Zahvaljujući velikim radovima na navodnjavanju u Turkestanu preduzetim još u vreme carevanja imperatora Aleksandra III, tekstilna industrija je u periodu između 1894. i 1911. godine udvostručila proizvodnju, a od 1913. godine žetva pamuka pokriva sve potrebe ruske tekstilne industrije.

Brz razvoj nivoa industrijske i poljoprivredne proizvodnje, trgovine viškovima i pozitivni trgovinski bilans omogućili su Rusiji da ima stabilnu konvertibilnu zlatnu valutu. Car je pridavao veliki značaj razvoju železničkih pruga.

Čak je u mladosti učestvovao u otvaranju radova na čuvenoj sibirskoj pruzi. Mreža železničkih pruga u Rusiji pokrivala je 74.000 vrsta (jedna vrsta je 1,067 km) od kojih je Veliki sibirski put (8000 vrsta) bio najduži na svetu.

U carskoj Rusiji u periodu od 1880. do 1917. godine, za 37 godina bilo je izgrađeno 58.251 km železničkih pruga, a za 38 godina perioda sovjetske vlasti, odnosno do kraja 1956. godine bilo je izgrađeno samo 36.250 km. U punom jeku rata 1916. godine bilo je sagrađeno više od 2000 vrsta (kilometara) železničkih pruga koje su spojile luku Romanovsk (sada Murmansk) na severnom ledenom okeanu sa centralnim delovima Rusije.

Do početaka rata 1914. godine čist prihod državnih železnica godišnje je iznosio 83% i u tom procentu je amortizovao godišnji dug države.

Drugim rečima, isplata dugova kako unutrašnjih tako i spoljašnjih bila je obezbeđena u proporciji većoj od 4/5 samo prihodom koji je dobijala država od eksploatacije svojih železničkih pruga. Treba dodati da je ruska železnica u poređenju sa svim drugim zemljama sveta nudila najjeftiniji i najkomforniji prevoz putnika.

Početkom 1913. godine ukupan budžet za narodno obrazovanje u Rusiji dostigao je za to vreme neverovatnu cifru od pola milijarde rubalja u zlatu.

Industrijski razvitak u ruskoj imperiji je omogućavao znatno uvećanje broja fabričkih radnika, o čijem se blagostanju kao i brizi za njihovu sigurnost i zdravlje, posebno vodilo računa od strane carske vlade.

Treba reći da su upravo u carskoj Rusiji još u XVIII veku za vreme carice Katarine II (1762-1796.), po prvi put u svetu, doneti zakoni koji su se odnosili na uslove rada. Bio je zabranjen rad ženama i deci, u fabrikama je uveden desetočasovni radni dan itd. Karakteristično je da je kodeks carice Katarine koji je regulisao rad žena i dece i koji je bio štampan na francuskom i latinskom jeziku bio zabranjen za objavu u Francuskoj i Engleskoj kao “buntovan”.

Za vreme vladavine Cara Nikolaja II, do prvog saziva državne Dume (skupštine), bili su izdati specijalni zakoni koji su obezbeđivali sigurnost radnika u drvnoj industriji, rudnicima, na prugama i u preduzećima na poslovima posebno opasnim za život i zdravlje radnika.

Rad dece do 12 godina je bio zabranjen, a nepunoletna lica ženskog pola nisu smela biti unajmljena za rad noću od 9 uveče do 5 sati ujutru.

Kažnjavanje umanjenjem plate nije smelo biti veće od 1/3 pune zarade, pritom svaka kazna je morala biti odobrena od strane fabričkog inspektora. Iznos umanjene zarade je odlazio u specijalni fond za obezbeđenje potreba samih radnika.

Rad dece od 12 – 15 godina je bio posebno regulisan zakonom 1882. godine, a 1903. godine uvedene su radničke starešine koje su birali sami radnici u pogonima. Postojanje radničkih sindikata bilo je ozakonjeno 1906. godine.

U to vreme carsko socijalno zakonodavstvo je nesumnjivo bilo najprogresivnije u celom svetu. To je nateralo Vilijama Hauarda Tafta, tadašnjeg predsednika SAD, dve godine pre početka Prvog svetskog rata da javno izjavi pred više visokih ruskih predstavnika: “Vaš car je stvorio tako savremeno radničko zakonodavstvo kojim se ni jedna demokratska država ne može pohvaliti”.

Za vreme cara Nikolaja II narodno obrazovanje je dostiglo neverovatne razmere. Za manje od 20 godina krediti odobreni ministarstvu Narodne Prosvete su sa 25,2 miliona rubalja dostigli do 161,2 miliona. U tu sumu nisu ulazili budžeti škola koje su svoje kredite koristile iz drugih izvora (vojne i tehničke škole) ili dobijali od strane lokalnih samouprava i gradova. Ti krediti su uvećani sa 70.000.000 rubalja 1894. godine, na 300.000.000 u 1913. godini.

Osnovno školovanje je bilo po zakonu besplatno, a od 1908. godine ono je postalo obavezno. Od te godine se otvaralo oko 10.000 škola godišnje, tako da ih je 1913. godine bilo preko 130.000.

Po broju žena koje su se školovale na višim školama Rusija je u XX veku zauzimala prvo mesto u Evropi, ako ne i u celom svetu.

Samodržavni oblik vlasti nije ometao ekonomski napredak Rusije. Manifestom donetim 17. oktobra 1905. godine stanovnici Rusije su dobili pravo na bezbednost ličnosti, slobodu govora, štampe, okupljanja, udruživanja. U zemlji su se stvarale političke partije, izdavale hiljade periodičnih izdanja štampe. Slobodnom voljom je izabran parlament – Državna Duma. Rusija je postala pravna država – sudska vlast je bila odvojena od izvršne vlasti.

Tokom vladavine cara Nikolaja II u Rusiji je stvoreno najbolje, do toga vremena, radničko zakonodavstvo koje je omogućavalo normirano radno vreme, izbor radničkih starešina, naknada za povrede i invalidnost na poslu, obavezno zdravstveno osiguranje od bolesti, invalidnosti i nakon prestanka rada zbog starosti.

Car aktivno promoviše razvoj ruske kulture, umetnosti, nauke i reformu armije i flote.

Sva ta dostignuća privrednog i društvenog razvoja Rusije su posledica prirodnog istorijskog razvoja Rusije i objektivno su povezana sa 300 godina dugom vladavinom dinastije Romanovih.

Prosečna radnička plata u Rusiji je bila tadašnjih 37,5 rubalja. Ako umnožimo tu sumu sa 1282,29 (to je odnos vrednosti tadašnje carske rublje i današnje rublje) dobićemo sumu od 48.085 rubalja u sadašnjem ekvivalentu, odnosno oko 1100 evra (odnos rublja-evro 2013. godine kada je pisan ovaj tekst).

 Poslužitelj 18 rubalja, odnosno oko 525 evra;
 Potporučnik 70 rubalja, odnosno 2040 evra;
 Gradski policajac 20,5 rubalja, odnosno oko 600 evra;
 Prosečna radnička plata u Petrogradu je bila manja i 1914 godine je iznosila 22,53 rubalja, odnosno oko 670 evra;
 Kuvarica 5 – 8 rubalja, odnosno 148 – 230 evra;
 Učitelj u osnovnoj školi 25 rubalja, odnosno oko 730 evra;
 Nastavnik u Gimnaziji 85 rubalja, odnosno 2480 evra;
 Okružni načelnik 50 rubalja, odnosno oko 1460 evra;
 Bolničar 40 rubalja, odnosno 1165 evra;
 Pukovnik 325 rubalja, odnosno 9470 evra;
 Činovnik srednje klase 62 rubalja, odnosno 1870 evra;
 Viši činovnik 500 rubalja, odnosno 14.570 evra, a toliku platu je imao i armijski general.

A koliko su, pitaće te se, u to vreme koštali prizvodi?

Funta mesa je 1914. godine koštala 19 kopejki (ruska mera za težinu funta je težila 0,40951241 grama). Znači kilogram mesa bi koštao 46,39 kopejki – 0,359 grama zlata, odnosno u današnjoj protivvrednosti oko 12,5 evra. Tako je radnik mogao kupiti 48,6 kilograma mesa mesečno.

 Pšenično brašno 0,08 rubalja (8 kopejki) jedna funta (0,4 kg.);
 Pirinač funta (0,4 kg) 0,12 rubalja;
 Keks funta 0,60 rubalja;
 Mleko litar 0,08 rubalja;
 Paradaiz funta 0,22 rubalja;
 Riba funta 0,25 rubalja;
 Grožđe funta 0,25 rubalja;
 Jabuke funta 0,03 rubalja.

Vrlo pristojno za život! Stoga i mogućnost za izdržavanje velike porodice.

Koliko je koštalo da se iznajmi stan. Troškovi zakupa stanova u Sankt Peterburgu su bili 25, a u Moskvi i Kijevu 20 kopejki po kvadratnom aršinu (1 aršin = 0,5058 m2) mesečno. Tadašnjih 20 kopejki vrede danas 256 rubalja, odnosno 1m² je 1914. godine koštao današnjih 506 rubalja. Iznajmljivanje stana od sto kvadratnih aršina, tadašnjeg službenika u Sankt Peterburgu, koštao je 25 rubalja mesečno.

Ali on takav stan nije iznajmljivao, već se zadovoljavao sa podrumskim prostorijama ili potkrovljem gde je površina bila manja, a samim tim i niža arenda. Takav stan su uglavnom iznajmljivali viši činovnici koji su primali platu koja je bila u rangu plate pešadijskog kapetana. Neto plata je iznosila 105 rubalja mesečno (134.640 rubalja u današnjem ekvivalentu). Tako je stan od 50 kvadratnih metara koštao manje od četvrtine plate.

O Svetom Caru Nikolaju II napisano je mnogo divnih knjiga koje potpuno opovrgavaju laži marksista, ali hor ozlojeđenih glasova čak i nakon kanonizacije carske porodice ne prestaje.

Kažu da ”voda kamen dubi”. Nadamo se da će makar delić činjenica pomoći u obnovi istine o Caru – mučeniku i da će bar malo otkloniti sumnje kod onih koji i dalje imaju o tome dogmatski stav. Diskreditacija Cara kao simbola svete države, i nakon njegovog ubistva, bila je sprovođena fabrikacijom raznih mitova koji su utisnuti u svest masa. Ti mitovi se mogu opovrgnuti samo iznošenjem činjenica i brojki, oslanjanjem na dokumenta, zapise i knjige svedoka tog vremena i naravno istoričara.

IIzvor: Srbin info