Šilja dao malo pravde protjeranom dječaku

Pravdu u potpunosti može da ispiše samo nevino, dečje srce. A, šta je detetu draže od igre i crtaća? Dok su se ratnih devedesetih odrasli "igrali" puškaranja i verovali u političare i kvazi propovednike, klinci su se kleli u Diznijeve junake.

Region 05.08.2015 | 11:16

Zato se Šilja, taj blesavi i nezgrapni pas, potrudio da bar delić pravde vrati dvanaestogodišnjaku koji je u Oluji ostavio svoj dom u Hrvatskoj i izbegao u Šabac. I to samo delić pravde, jer ona u ratu najpre umire. Nepovratno!

Dok je u selu bio mir, činilo se da rat, puškaranje i nasilna smrt nisu mogući u tom delu Hrvatske. Onda je osvanuo novi dan i činilo se da mira nikada nije ni bilo u Prevršnici na Baniji, nedaleko od Petrinje. Hrvatske snage su krenule u napad, Oluja je počela, a lokalno stanovništvo je krenulo da beži. Vremena nije bilo, jer ako je samo jedna noć oterala mir i donela rat, pitanje je šta bi sledeća noć donela. Glava porodice Nikola M., otac i muž, rešio je da brže-bolje povede najbliže na sigurno.

Foto: Privatna arhiva porodice Knežević

O kući, odeći i stvarima koje su imali nisu mogli da misle. Jedino što je Nikola vrteo kroz glavu je da će se ludilo brzo smiriti i da će se njegova porodica vratiti da nastavi život od pre kobne noći. Zato je rešio da ušteđevinu (a, bilo je tu podosta dojče maraka, više od 100 hiljada) sakrije u zadnju gumu svog traktora. Čekaće ga kad se vrati, nadao se, verovao je.

Međutim, put ga je odveo do Srbije i Šapca. U jednom smeru. Povratne karte nisu mogle da se izvade. Čitav njegov život i život njegove familije je ostao u Prevršnici – sve što su sticali i gradili. Blago je bilo izgubljeno, a oni su morali da nastave dalje. Nikola je održavao jedno imanje u blizini Šapca, ka Ceru. Za to mu je bio potreban traktor. Uputio se u Grocku, na pijac, da kupi jedan.

- Moj je traktor, dobro je očuvan. No, priterala muka, moram da ga prodam. Zato ni ne tražim mnogo – uveravao je seljak njega i njegovog dvanaestogodišnjeg sina, istih inicijala N. M.

Otac se cenkao, a dete je za razliku od odraslog čoveka gledalo sitnice, te najvažnije stvari u životu. Nije ga interesovalo kakav je motor, niti da li je akumulator valjan, a ni ostale "gluposti". Mališan je zavirio u kabinu i video na unutrašnjoj strani šoferšajbne nalepnicu sa Šiljinim likom. Prepoznao je odmah svog trapavog i veselog druga koga je nekoliko godina ranije zalepio u očevom traktoru. Čekao ga je, verno, na istom mestu na kom ga je ostavio. Rekao je to i ocu, a ovome je jasno bilo da jadni seljak koji "od muke" prodaje traktor, baš i nije tako jadan.

Rat u ljudima probudi ono najgore! Jasno mu je bilo da je taj traktor prešao isti put baš kao on i njegova porodica – od Hrvatske do Srbije.

Nikola M. je pazario "jeftin" traktor i na putu ka Šapcu je stao da proveri zadnju gumu. Dojče marke su bile tamo, našao je izgubljeno blago, čuvao ga je Šilja. Bar nešto dobro da se desi, pomislio je. Ipak ima bar neke pravde!

Samo, pitanje je, da je u zadnjoj traktorskoj gumi bilo i čitavo imanje i sve stvari (pa i igračke) koje su tata N. M. i sin istih inicijala imali u Prevršnici, da li bi i tada pravda bila zadovoljena. Na to pitanje mogu da odgovore samo Šilja i njegov dvanaestogodišnji drug...

* Priču o izgubljenom blagu Banije ispričao nam je Ranko Knežević. On je kod čiče, danas pokojnog Nikole M. provodio letnje raspuste. I on je svoje blago izgubio – prvo je izbegao iz Siska 1992, a potom i iz Kostajnice 1995. u Oluji. Svaki put kada je bežao sa porodicom, tri dana ranije bi dobio kuče koje je ubrzo morao da napusti. Svakom je davao ime Džeri, a kasnije je shvatio zašto mu je otac zloslutno rekao: "Kud to ime ponovo!" Da je znao, nazvao bi ga Đole!

Izvor: Srbija danas