Analiza - video: Pablo Aimar, između Maradone i Mesija!

Nizak i mršav, bebeće face koju nije uspevao da kamuflira ni bradom od četiri i po dana, kretao se elegantno, previše lepršavo, kao da pazi da se trava ne ulegne pod njegovim stopama, i milovao loptu nežno, baš kao što uvežbani tango-par dodiruje jedno drugo.

Fudbal 31.07.2015 | 23:00

Pre Mesija bio je Maradona, posle Maradone bio je Mesi – mada bi se moglo dati za pravo i onima koji kažu da posle Maradone nije bio niko – dvojica Argentinaca, bez obzira na navijačka opredeljenja, jedan u devetoj i desetoj deceniji 20. veka, drugi u prve dve dekade 21. stoleća najbolje su što fudbal ima da ponudi.

Na prvi pogled, pomislili biste da između njih nije bilo ničega, da se iznad Latinske Amerike i sveta na prelazu milenijuma otvorila crna rupa koja je progutala pamćenje čovečanstva...

I bili biste daleko od istine.

Postojao je jedan igrač koji je predstavljao prirodnu vezu, nedostajuću kariku između dva čarobnjaka. Nije znao sve što su znali Dijego ili Leo, ali je od obojice štrpnuo ponešto, premostivši, poput ne toliko bleštavog, ali neophodnog mosta s kojeg je pogled spektakularan, obale argentinskog i svetskog fudbala. I baš kao što njega ne bi bilo bez El Pibea (a El Pibe ga je obožavao!), tako ni Mesi ne bi postao to što jeste da se nije ugledao na idola...

Pablo Aimar, najdarovitiji igrač talentovane, ali sveukupno baksuzne generacije argentinskog fudbala, saopštio je prošle nedelje da sa 35 godina, u svom Riveru – tamo smo prvi put i čuli za njega, ređe u retkim pregledima latino-koktela, češće preko vanvremenskog Championship Managera, čiji su skauti, čak i pre evropskih, uspeli da prepoznaju talenat minucioznog genija – završava igračku karijeru, sputanu povredama, lošim odlukama i onom argentinskom melanholijom koja se najbolje vidi tamo gde su Argentinci najjači: na travnatom terenu, u kopačkama, i na plesnom podijumu, u lakovanim cipelama koje farbaju emocije u neuhvatljivu melodiju tanga...

Baš tako je, poput plesača kojem je samo nedostajala ruža u ustima pa da šou bude potpun – a voleo je da se smeje i da zabavlja publiku još odmalena, zbog čega će ga na Monumentalu odmah prozvati El Pajaso, klovn – onih nekoliko sezona, u kojima smo bili ubeđeni da gledamo budućeg najboljeg igrača sveta, na terenu izgledao Pablito Aimar.

Nizak i mršav, bebeće face koju nije uspevao da kamuflira ni bradom od četiri i po dana, kretao se elegantno, previše lepršavo, kao da pazi da se trava ne ulegne pod njegovim stopama, i milovao loptu nežno, baš kao što uvežbani tango-par dodiruje jedno drugo: svega nekoliko dodira vrhom prstiju, koji umeju da budu više seksi od strastvenog, snažnog zagrljaja.

Takav je, recimo, onaj gol koji je dao Liverpulu na Mestalji, u utakmici u kojoj je velikan sa Mersisajda najzad shvatio da ispod njegove kule od slonovače više nema ničega sem postapokaliptičnih scena. Bilo je 2:0 te jesenje noći 2002. u Ligi šampiona, ali je lako moglo da bude i pet-šest za Beniteza protiv Ulijea.

Sve se odigrava za pet sekundi i bez ijednog suvišnog pokreta, a kamoli poteza: Kuro Tores dobija loptu na desnom roglju, daje je u sredinu Albeldi, ovaj vraća Aimaru koji je okrenut leđima, pirueta zavarava čak i Didija Hamana – a njega nikada nije bilo lako zavarati – dok levom nogom upućuje pas natrag; svi misle da će Albelda i Aimar odigrati dupli pas, ali ošamućene bekove Liverpula iznenađuje Ruben Baraha, utrčava i on odigrava ka Pablu; lopta se Argentincu lepi za nogu a onda je, kao kad se igrate s decom na livadi posle prvomajskog uranka, samo prosleđuje iza Jeržija Dudeka...

Bio je to trenutak u kojem je Rafael Benitez dobio posao na klupi Liverpula (dve godine kasnije, kada je Žerar Ulije najzad otišao, gazde su pitale igrače koji je najbolji tim protiv kojeg su ikada igrali: „Benitezova Valensija“, odgovorili su uglas, sećajući se, s crvenilom u licu, dvomeča u kojem su poniženi i na Mestalji i na Enfildu), u kojem je Valensija pokazala da i posle Ektora Kupera i dva izgubljena finala Lige šampiona može da krene dalje, a lokalni heroj, za kojeg se dotad mislilo da je nenadoknadiv, Gaiska Mendijeta, i njegov ortak Pjoho Lopez, dobili su u Rimu preporučenu razglednicu na kojoj je pisalo: „Našli smo boljeg, među nama je gotovo... Pozz :)“

Nije mogao da izbegne, ni te noći ni kasnije, onu nepotrebnu novinarsku titulu „Novi Maradona“, ali čudni su i krivudavi putevi Gospodnji bili za Pajaca iz Kordobe.

Aimar je bio krvnik Liverpula, ali i mnogih drugih evropskih i španskih ekipa u sezoni koja je lansirala Valensiju. Slepi će miševi sa Mestalje 2002. osvojiti titulu sa svega 51 datim golom na 38 utakmica, ali ne treba im zameriti, prvenstvo u Španiji oduvek je bilo teže za autsajdere: u odnosu na dva velikana, Barsu i Real, krećete sa finansijskim, sudijskim, medijskim i svakim drugim hendikepom, i utoliko je trijumf veći...

Valensija s početka trećeg milenijuma i dalje je svojevrsno čudo: po imenima, nisu to bili najbolji igrači koje je Primera imala da ponudi, ali su zajedno, u raštrkanoj formaciji 4-5-1, delovali kao uigrani orkestar koji razume svaki položaj trepavice svog dirigenta – a Pablo Aimar je bio ekscentrični, enigmatični, razbarušeni slobodni strelac – i zato nije preterano reći da su njegovi saborci sa sredine terena, prva violina i raskošna viola, Albelda i Baraha, bili savršeni tandem, na tragu hvalospeva koji će kasnije bivati upućeni Inijesti i Ćaviju.

Levo su zvezdanu prašinu ostavljali Kili Gonzalez ili Visente, desno Rufete, u napadu su se smenjivali Mista i Kerju (za kojeg će čuveni komentator Dugo Đurković i dalje tvrditi da se preziva Carev!), nazad se nije moglo preko Marćene i Pelegrinija, pa je Santjago Kanjizares često morao da oblači šarene boje golmanskih dresova, kako bi ga makar neko na stadionu primetio...

Gde je, posle tri zvezdane sezone pod Benitezom, pogrešio Pablo Aimar? Možda je – a bio je to vlažni san svih navijača Liverpula – trebalo da sledi Španca na Ostrvo, pa bi danas ovaj tekst bio intoniran sasvim drugačije. Ovako, sačekao je saobraćajnu nesreću koja i dalje hoda fudbalom pod imenom Klaudio Ranijeri, a ovaj je, i pored novca koji je imao na raspolaganju, uspeo da uništi čitavu generaciju, i da od Valensije napravi tako običan, tako mediokritetski tim.

U takav stupor ubrzo će upasti i Aimar. Vizionar koji je činio da fudbal izgleda tako lako i za kojeg se otimao ceo svet potpisaće za Saragosu, s njom čak i ispasti iz lige, da bi tek u Lisabonu, u Benfiki, sa Di Marijom i Saviolom, ponovo počeo da se igra, da se smeje, da zabavlja publiku.

A to je jedino što smo ikada očekivali zbog njega, i to je razlog što danas ne možete da nađete fudbalskog navijača – dobro, ili poklonika Championship Managera – kojem ne zacakle oči kada čuje njegovo ime...

No tada je već bilo kasno za ostvarivanje Maradoninih i planova nacije, tada je već prošao brzi voz za besmrtnost, za čiju je prvu klasu Pablo imao zlatnu kartu, koju nije uspeo da iskoristi.

Ali ako pored njegovog imena i vinjetice na kojoj piše „penzioner“, sem dve titule u Španiji, jedne u Portugalu, nekoliko u Argentini, sem jednog Kupa UEFA i još sijaset manjih važnih kupova, ako tu stoji i rečenica „Čovek koji je napravio Mesija“, Pablo Aimar će znati da je uradio sasvim dovoljno za fudbal.

I da se, na samom kraju predstave, široko osmehne, poput plesača one melanholične, seksi igre što se poklanja publici dok traju ovacije i beskrajni pozivi na bis.