Podrinje: Zločince i profitere na robiju

Živahni gradić, obgrljen pitomim selima uz Drinu, samo neupućenima izgleda idilično. U Bratuncu je svaki damar života obeležen svirepim pečatom rata.

Dok se u sumrak mladi iz Srebrenice, Ljubovije, Milića, Skelana okupljaju u bratunačkim kafićima, u dvorištu Slavke Matić (60) u naselju Bjelovac vlada muk. Mladosti ovde nema. Njene dve ćerke, tinejdžerke, ubili su u kući 14. decembra 1992. rano ujutru. I supruga su joj ubili. Celu porodicu. Unučiće nikad neće imati.

- Moje curice što se ni na kog nisu ni kamenom bacile ubiše na spavanju. Ne kažem, ubijali su i naši, ali su bar njihove žene i decu odvozili autobusima. A muslimani se sjurili s brda da nas istrebe, redom. I stoku nam pobiše, svinje su ubijali i odneli da jedu. I sad ispade naši svi zločinci, a njihov niko - kaže Slavka.

Joj tetka, pogiboh

Njenoj su komšinici Mileni Jovanović istog dana ubili kćerku Radenku (20) i svekrvu Zlatu (82). Milena je, teško ranjena, otpuzala do Drine.

- Ležala sam među mrtvima od sedam ujutru do četiri po podne. Slušam odozgo pucaju i urlaju: „Četnici, majku vam jebem, biće vam Drina Jasenovac!“ A iz šipražja zapomaže moj sestrić: “Joj, tetka, pogiboh.” A ja mu, duša moja, ne mogu pomoći – priča Milena. I plače. I kopa baštu. Lakše joj je, kaže, kad radi.

Mora se živeti

Mladi poštar Tatomir Gvozdenović (38), Bratunčanin poreklom iz sela Zagoni, priča o svojoj sestrici Radi. Imala je 16 godina i sve petice u đačkoj knjižici. Poginula je 5. jula 1992. u rodnom selu.

- Imala je dugu kosu, majicu i žuti šorc. Ko god je hteo da gleda, mogao je videti da je civil, takoreći dete - priča Tatomir.

Oca mu je 1995. ubio metak ispaljen iz demilitarizovane zone u Srebrenici.

- Teško je posle svega živeti ovde, ali mora se. Oni koji su nas četiri godine satirali, palili i klali danas nisu u Bratuncu. Vratila se samo sirotinja - kaže Tatomir.

Ipak, s Bošnjacima je na strogoj distanci. Nikad ni sa jednim od njih nije seo u kafanu.

- Raznosim poštu u muslimanskom selu Glogova, mada sam šefove molio da me ne raspoređuju tamo. S meštanima kontaktiram koliko moram, to mi je posao – kaže Tatomir.

Pomirenje je moguće

Njegov sugrađanin Rado Cvjetinović (66), penzionisani sindikalac iz Rudnika “Sase”, mnogo je govorljiviji. I njemu je sestra ubijena 1992. na Petrovdan, pred kućom u selu Zalazje. Pokušala je da pobegne, ali su je stigli kod potoka i tu ubili.

- Našao sam je nakon dva meseca u tom potoku – veli Rado. I objašnjava ko je još od rođaka, njegovih i njegove supruge, izginuo 1992.
Iako ogorčen i ojađen, i zbog rata i zbog posleratne pljačke, ne beži od priče o suživotu i pomirenju.

- Moguće je to, ali samo ako i ratni zločinci i profiteri završe na robiji. Pa da mi, normalni ljudi, podvučemo crtu i krenemo iz početka - kaže Rado.

Samo kuća ostala

Na drugom kraju Bratunca, na brdu iznad grada i groblja u kojoj počiva cela njena porodica, samuje Tima Delić (66). Živi u svojoj predratnoj, obnovljenoj kući u nekad muslimanskom naselju, ali među Srbima. Jedina je povratnica u kraju.

- Ova kućica na brežuljku jedino je što mi je od života ostalo. Tu sam decu odgajila, s mužem živela, tu su sve moje uspomene - kaže Tima.

Odveli su joj i pobili u maju 1992. sinove Nedžada (21) i Samira (19) i muža Mehmedaliju (41).

- Pozvali su ih megafonima da se predaju. I predali su se. Pre toga smo u opštini potpisali lojalnost. Ali ništa nam to nije vredelo. Odveli su ih u Osnovnu školu “Vuk Karadžić”. U tu su školu išla moja deca, obojica su bila vukovci. Tu su ih mučili i ubili – kaže Tima.

Osam je godina tragala za njihovim kostima, sve se nadajući da će nekim čudom bar jedan odnekud doći živ. Nije dočekala. Danas u tegli pored kreveta čuva parčiće sinovljeve majice u kojoj je ekshumiran.

Ipak, s komšijama Srbima živi lepo. Posećuju se, ponekad čestitaju jedni drugima verske praznike.

- Nije niko od njih u ratu uradio nikakvo zlo, a ako i jeste, ja to ne znam - kaže Tima. I gleda u dolinu na groblje.

(Blic)