Lični stav: Vimbldon - Elegancija, stil, poezija pokreta...

Prvi dani na grend slem turniru podsećaju na prvu godinu studija - čistilište. Ni Vimbldon nije izuzetak. Uz svo to izazivanje sreće, pokušaj lova na veliki skalp na startu u periodu dok su top igrači još u fazi traženja igre, ima još jedna bitna stvar, a to je, što je za travu izuzetno bitno, ili znaš na njoj da igraš ili jednostavno - padneš.

Tenis 03.07.2015 | 00:00

Ivan Lendl je godinama pokušavao da osvoji Vimbldon. Jedne godine je čak šest meseci preskočio na ATP turneji kako bi se “spremio”. Prve prepreke je glatko pobeđivao, a onda je u polufinalu glatko izgubio od Stefana Edberga i sav trud je pao u vodu. Možda baš u tom njegovom padu i nikad neostvarenoj želji da uzme veliki pehar u Londonu ima nešto simbolično. Jer vimbldonska trava i Lendl se nikako nisu voleli. Još od 1982. kada je rešio da propusti turnir i izjavu tu već čuvenu uvredljivu rečenicu, “trava je za krave, ne za tenis”. Jednostavno, nije bilo šampionske hemije. Vimbldon mu se konstantno svetio!

Lendl je prošlost, ali to pravilo da je igranje na travi specifičnije od igranja na ostalim podlogama, na sreću još važi. Da nije tako, sve bi bilo užasno monotono. Turniri bi bili kao jaje jajetu. Ovako, postoji takmičenje koji odskače po mnogo čemu. A to je Vimbldon. Ako su Rolan Garos ili Australijan Open vrhunac gladijatorskog principa u tenisu, onda je Vimbldon idealna scena za prikazivanje nečeg što se može nazvati “umetnošću elegancije”.

Klavirštimer

Pogledajte Đokovića na travi. Ispratite pažljivo tu harmoniju pokreta. Od najsitnijeg detalja, recimo pozicije tela pri servisu, zamaha, bacanja loptice, ugla pod kojim drži reket. Čista poezija pokreta! Kada ga gledate kako igra (posebno) na Vimbldonu, stičete utisak da i sam neodiljivo uživa u tome što radi. Da je u skladu sa tom sopstvenom harmonijom u datom prostoru i vremenu. I što je najmagičnije - posle tog iskustva, tenis vam se čini tako jednostavnim i normalnim. U tome je suština, ali to postići je najteže, a Novak je u tome odavno uspeo.

Zato, prvi meč na Vimbldonu doživeo sam kao njegov svojevrsni “fine tuning” u smislu udaraca. Kao kad klavirštimer traži savršen zvuk na klaviru. Ili kao kad podešavate kanal na TV aparatu, da bude na tačnoj frekvenciji. Milimetar dva gore, dole, dok ne stigne do preciznosti igre koja ga je dva puta dovela do pehara. Zato, ne brinite za Novaka, on i dalje drži sve niti u svojim rukama. Dok je kod njega prisutan taj osećaj koji je imao kao dečak, kada je “vežbao” kako podiže pehar u najvećem hramu tenisa, biće uvek na šampionskom kursu. Glad za trofejima kod takvih asova ne prestaje.

Rodžer, Stefan, Novak, Boris

Ne kažem da Endi Marej nema šanse za finale ili titulu. Daleko od toga. On je pronašao sebe na turniru koji mu je bio najveće breme. U psihološkom smislu. Sad kada je rasterećen, jer ima titulu iz 2013. može mirno da radi na detaljima. Njegov je problem što, ako ne bude iznenađenja, ima pred sobom pakleni niz, Conga, Nadal, Federer, Đoković. Složićete se, previše.

Ali da se vratimo na finale iz prošle sezone. Čisto zbog toga što verujem da je ono veoma moguće i ove godine. Dakle broj jedan protiv broja dva. Klasika. Đoković vs Federer. Što bi, u datim okolnostima, kada imate more jednoličnih tenisera koji se ni po čemu posebno ne razdvajaju, bilo nekako “najvimbldonskije”, najpravednije. Jer Đoković i Federer nisu samo veliki šampioni igre, već pre svega šampioni stila, elegancije.

Broj jedan i broj dva svetskog tenisa još prošle sezone u finalu u VIP loži na mestu trenera imali su nekadašnju dvojicu kraljeva svetskog tenisa, Bekera i Edberga. Koji su na tom istom terenu vodili finalne bitke, od 1988. do 1990. Tri puta u nizu. I još jedan podatak, od 1985. ili od poslednjih 29 turnira na Vimbldonu, gotovo polovinu su osvojili baš oni, Edberg dve, Beker tri, Federer sedam, Novak dve. To nije slučajno. Dodamo li tome još jednog šampiona stila, Pita Samprasa i njegovih sedam titula, pa Endija Mareja i Mihaela Štiha, dobićemo sliku gde su za tipične “gladijatore” u poslednje tri decenije ostale mrvice. Jedna za Andrea Agasija, jedna za Lejtona Hjuita, dve za Rafu Nadala. Da, i to povremeno uspeva u Londonu. Što je samo plus više za tenis.

Poliranje

Ali opet Novak i Rodžer. I njihovi treneri. Stefan Edberg je bio vrhunac elegancije u igri. Nenadmašan u servis volej stilu. Kretao se kao mačka. Podosta od toga preneo je na Federera u njegovoj “kasnoj fazi”. Jer ako negde Rodžer vidi najveće šanse za 18. grend slem, to je Vimbldon. Zna kako. Sačuvao je svežinu. Edberg mu je dodao na kvalitetu i vratio ga na početak karijere, češćim izlascima na mrežu.

Ista stvar je i sa Novakom. Beker mu je izoštrio taj osećaj kad treba napasti, kad izaći napred, što je Đokoviću ranije bila prilična enigma. Sada čuva snagu, ne troši se kao recimo Nadal. Sve to vodi na zaključak da Noleta i Rodžera čeka novo suočavanje. Novi triler. Ali za jedno ne brinem, Novak je razočarenje zbog Rolan Garosa zauvek ostavio u Parizu. Uostalom, njegov "reset" sistem uvek radi besprekorno.