Kako se osvaja zlato? Ovo je TAJNI RECEPT srpskih sportista!

Biće da ovakvog juna nikada nije bilo. Čuj, neki tamo Srbi, skrajnuti i zbunjeni, ogoljeni i istrošeni, namučeni i prevareni, presahlih nada i izneverenih očekivanja, umorni i od ovog i od onog, tužni sa pravom, a zbog nepravdi, raduju se. Slave. Plaču od sreće. Paradoks? Možda nekome sa strane. Ali, veličanstveni uspesi sportista, od "orlića" - prvaka sveta u fudbalu, preko košarkašica - prvi put šampionki Evrope, do vaterpolista koji su opet osvojili Svetsku ligu i, takođe, izborili pravo nastupa na Olimpijskim igrama, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Samo... kako su oni to uspeli? I zašto smo svi tako reagovali kako smo reagovali? Ovo je naša priča o njima. O nama, zapravo.

Ostali sportovi 30.06.2015 | 23:40

Ima jedan stih, tamo posle one sto godina stare golgote koju smo kao narod prošli, zabeležen kao svedočanstvo umrlih koji su još stajali na nogama. Stajali, a pevali, jer su želeli nazad, među svoje. Kući. Stranci su im prilazili, da ih, ako preživelih stvarno ima, napoje, a sve ostale opoju. Samo, zatekli su, dole na Krfu i blizu Soluna, čudesne scene. Taj stih, to potonje svedočanstvo o tim danima stradanja pred vaskrsenje, glasio je ovako:

"Sećaš li se druže stari kad smo ovde kao pleme Izrailja pali, i sve naše nade u maslinove grane povešali... Tuđin doš'o suzom da nas žali, čekajući suze, a mi smo - pevali".

Priča sada pravi jedan sto godina stari skok. Ili, da budemo precizni, za njen početak - skok od 98 godina.

Pre tačno dve godine, 16. juna 2013, ova ženska košarkaška reprezentacija Srbije, koja je upravo postala šampion Evrope prvi put u istoriji, igrala je protiv ovogodišnjeg rivala u finalu, Francuske. Isto je bilo Evropsko prvenstvo, rivali isti, ali... rezultat? Sada je u finalu bilo 76:68, a tada - neverovatnih 76:32. Da, bilo je 44 poena razlike. Za Francusku. Dve godine kasnije, ovog čudesnog juna, čudo se dogodilo.

I nije bilo jedino.

"Srbija je prvak sveta u fudbalu", rečenica koja, ma koliko da je naših ludosti bilo, verovatno bila najpriželjkivanija ali i najneverovatnija da će se ikada obistiniti. Pa, eto, i to se desilo, ovog juna.

Ili, vaterpolisti, koji izgube jednog od lidera zbog jedne njegove nepromišljenosti, koji zapadnu u prilične kadrovske probleme, gube od komšija u velikom finalu, pa opet pokažu da im nema ravnih.

Kako? Kako ono prvo čudo? Kako ono drugo? Treće? Ko zna koje po redu?

“Život nam ne bi bio potreban, kada bi bio jasan”, napisa jednom Matija Bećković. I, mogli bismo tu da stanemo, da nije one iskrene potrebe da sebi priznamo - da je osećaj lep, a da bi bilo još lepše razumeti ga.

"Veliko je iskustvo raditi sa momcima koji daju sve od sebe, sa kojima može da se komunicira, koji imaju izvanredan fudbalski talenat, to je ostvarenje sna svakog trenera. Ne samo da žele da sprovedu to što zamišljaš, nego učestvuju u tome, žele da reše probleme u igri, oni sami postavljaju pitanja", rekao je nedavno Veljko Paunović, selektor "orlića" i, posle osvajanja titule prvaka sveta u fudbalu dodao: "Kada se sretneš sa onima koji su na istom nivou po iskustvu, onda preovlađuje mentalitet, psihološka snaga".

Ali, kakav je to naš mentalitet koji sportiste čini - superiornim? I, kako to da ga nema i u svim ostalim poljima ovdašnjeg postojanja?

Mora biti da ga nema rasprostanjenog - usled otuđenosti. Nacionalni hobi je, odavno, bio i nažalost ostao "da komšiji crkne krava", sa familijom se viđamo samo po sahranama, draži nam je klik od zajedničkog usklika, a ogovaranje je postalo zaraza, jer smo prestali da se bavimo svojim životima.

A ljudskom biću to nije u prirodi. U njegovoj suštini je da, zajedno sa drugima, i zbog drugih, daje sve od sebe da bi i sebi i drugima bilo bolje. I, tu nema odmora. Što pre to shvatimo i prihvatimo, biće nam bolje.

"Presrećan sam. Na redu su pripreme", rekao je 15 minuta posle osvajanja Svetske lige naš vaterpolista Miloš Ćuk.

Petnaest minuta kasnije. Posle zlata. Čovek misli na - pripreme.

"Bdijte, stojte u veri, muški se držite, snažite se!", dve hiljade godina stara je poruka, koje se i danas mnogi naši sportisti, maltene jedini u ovoj zemlji, svakodnevno drže.

Kada smo poslednji put mi mislili na ono što nas čeka, a bez čega nema uspeha? Kada smo radili, zapeli iz petnih žila, da - sebe promenimo? I, čak i da jesmo, da li smo zaista pomislili da sve možemo sami? Niti možemo, niti će to ikada moći. Sport je taj koji nas sasvim dobro, a sada i baš intenzivno, podseća na lepotu - zajedništva.

Ni Novak Đoković ne trenira tako što uzme reket i lopticu, pa "ruši" zid naspram kog stane. Ni Ivana Španović ne osvaja planetu sama, niti je to moguće bez podrške najbližih. Ni Emir Bekrić. Ni fenomenalni predstavnici Srbije u streljaštvu, borilačkim sportovima, a imamo i tu šampione sveta. A gde su tek čudesni košarkaši? Odbojkaši i odbojkašice? Svi oni, i mnogi drugi, - sa istim, za mnoge od nas tajnim receptom, a zapravo - samo zaboravljenim receptom za uspeh.

Pre dve godine, posle poraza od 44 poena razlike od Francuske, iste ove sa kojom su sada igrale u finalu Evropskog prvenstva, naše košarkašice su bile u najtežoj psihološkoj situaciji koja profesionalca može da uzdrma: mislio je da je spreman za sve, a naišao je na nadahnutog suparnika koji je održao bolnu, najbolniju lekciju. Pitali smo, neposredno pred odlazak na ovo prvenstvo Evrope, selektorku Marinu Maljković kako je tada, na tom šampionatu, posle takvog debakla uspela da podigne ekipu koja je potom napravila pravo malo čudo - pobedila u mnogim mečevima koji su usledili i došla do polufinala. Zanimalo nas, eto, kako je ponovo probudila ljubav prema sportu kod devojaka koje su, a ko i ne bi, klonuo duhom. Ovo nam je otkrila pred put u Budimpeštu:

"Sami ste rekli, ljubav je tu bila najvažnija. Nije tu bilo nekih kolektivnih razgovora, ja sam ih nalazila na raznim mestima (takmičenje se odvijalo iz dana u dan, bez mnogo vremena za predah, treninge i sastančenje). Posle tog bolnog poraza, jednu (igračicu) sam našla kako sedi na stepenicama. Druga se vozila liftom. Treća se zatvorila u sobu. Samo sam ih podsetila da one rade, da se one bave - onim što vole".

Ljubav. Prema svojim talentima. Prema onome do sebe, ma koliko da je različit. To čini zajedništvo. I, to od nemogućeg čini moguće.

Dve godine kasnije, ista ta ekipa Srbije je istu tu ekipu Francuske od koje je izgubila sa 76:32, pobedila sa 76:68. U finalu.

Pobedila je vera da talenti uvek mogu da se umnože, ako u to dovoljno jako verujemo i ako, čak i kada nam je najteže u životu, prionemo na rad za koji smo stvoreni.

Pobedila je i, i u slučaju "orlića", ta ista vera da zajedno mogu nemoguće.

Pobedila je, i kada su vaterpolisti, i kada su svi ostali srpski sportisti u pitanju, ista ona želja da, iznova i iznova, bore sa svojim slabostima. A ta borba je neprestana.

Zapravo... Ljubav je pobedila.

Da.

Za sebe i onog do sebe.

E, zato svete, nećeš videti da plačemo žaleći "gorku sudbu". Nećeš više videti kako odustajemo, nego kako se, sa sobom, borimo. Iz ljubavi. Nikada veće za sebe od ljubavi za onog do sebe, već - istovetna.

I, ma koliko bili skrajnuti i zbunjeni, ogoljeni i istrošeni, namučeni i prevareni, presahlih nada i izneverenih očekivanja, ma koliko umorni i od ovog i od onog, tužni sa pravom, a zbog nepravdi - i sada, sto godina kasnije, a i za sto godina kasnije od sada, i dalje će važiti onaj stih:

"Sećaš li se druže stari kad smo ovde kao pleme Izrailja pali, i sve naše nade u maslinove grane povešali... Tuđin doš'o suzom da nas žali, čekajući suze, a mi smo - pevali".

Pa, da zapevamo. I, suznih očiju, "za pojas zadenemo". Jer, mnogo toga nas ovakve, raslabljene i poljuljane, mnogo toga - nas tek čeka.

"Na redu su pripreme".

Uvek su.