Analiza: Florentino Perez - madridski Neron!

Da li će ovaj opsenar uspeti ponovo da preživi ili su njegove brutalne laži i prevare najzad shvatili svi oni koji svakog drugog vikenda ispunjavaju sveto tlo evropskog fudbala? I gde je tu novi trener? Je li on uopšte važan?

Fudbal 28.05.2015 | 23:40

Poređenja sa političarima su jasna i predvidiva. No čak su i neki od političara moralne gromade za prvog čoveka Real Madrida Florentina Pereza, čak i najgori među njima imaju bolje vizije, i za neke njihove fatamorgane se ispostavi da su ipak udaljena oaza u pustinji, a ne priviđenje...

Ali ono što Florentina Pereza, predsednika najvećeg kluba na svetu, čini političkom figurom, a ne „sportskim radnikom“, to su ljubav prema moći - koja tako lako sklizne ka diktaturi i jednoumlju – okruživanje savetnicima iz klase klimoglavaca i totalno odsustvo odgovornosti za obećano, izgovoreno, najavljeno.

Florentino Perez odveo je, svojim megalomanijakalnim ego-tripovima i snovima o svetskoj dominaciji, Real Madrid već jednom na dno.

Ne, Real nije na dnu kada nije prvi, kako to izvoljevaju da kažu njegove pristalice, pa nije to čak ni kada je iza Barselone, kao ovog proleća; Real je ubijen u pojam i sahranjen na Almudeni – tamo gde je večna kuća Di Stefana – tek onda kada je predmet sprdnje, poruge i ironičnih tekstova kolumnista.

Tada, kada izgubi epitet najvećeg, kada ceo svet vidi da kralj umesto krune na glavi nosi trnje, a da je, kada se naviknete na zaslepljujuća svetla Bernabeua, on u stvari potpuno nag...

Baš to postigao je Florentino u svom prvom mandatu, koji je dobio na programu dostojnom jednog Cezara, obećavši narodu hleba, igara i riku novih lavova šarenih griva u svakom prelaznom roku.

I narod, ta večito nezadovoljna bagra sačinjena od nas fudbalskih fanatika, poverovao je u predizborni program madridskog Nerona, pogledao u tako uspešnog, ali tako dosadnog i tako običnog Lorenca Sanca, onda se zagledao u poster na kojem se smešio Luis Figo, već u belom dresu, već sa svinjskom glavom koja mu je pretila sa tribine Nou Kampa, i narod je, šta će, zaokružio Perezovo ime.

Galaktikosi, tako su ih zvali, prvo u strahopoštovanju – kako i ne bi, posle Figa je došao Zidan, pa je došao Ronaldo, pa je došao Bekam – koje se uskoro pretvorilo u prevrtanje očima, pa potom u otvoreni podsmeh, negde onog leta kada će Florentino Perez poželeti harizmatičnijeg trenera od Visentea del Boskea, i kada će proceniti da je Ronaldinjo previše ružan za njegove naparfemisane svlačionice, i kada će se odreći sintelana koji je vezivao umetnike da ne odlete sa terena poput helijumskog balona, neprevaziđenog i nezamenljivog Kloda Makelelea.

Bilo je tu uspeha, nije da nije, i ako na nečemu Perezu treba odati priznanje, to je što nam je svojom idejom podario fudbalsku istoriju – toliko asova na jednom mestu, toliko zaokreta i peripetija, kao u pravoj španskoj seriji; i kao pečat na ugovor sa đavolom, onaj gol na Hampdenu, gol sa kojim samo Dejovo čudo u Atini može da se poredi.

Zidan, naravno, sa najlepšim volejom u istoriji finala Lige šampiona, na loptu Roberta Karlosa koja pada čitavu večnost, i smešta se pravo u rogalj gola Hans-Jerg Buta.

No bez Makelelea, sa legendama kluba koje nisu više mogle da trpe samovolju, kao Fernando Jero, Florentino Perez će postati sumanuti diktator, fudbalski Idi Amin, kojeg samo načelno zanima lepota fudbala, a u stvari od makazica i driblinga više voli zvuk mašine za štampanje dresova.

A za to će platiti preblagu kaznu u jednom tako surovom kraljevstvu: umesto da mu ponude da sam padne na mač ili ispije kukutu, navijači su procenili da je ostrakizam, izgnanstvo, dovoljno zlo za milijardera iz Ortaleze...

Poput Bonaparte, Florentino je prihvatio svoj put na Svetu Jelenu, ali inženjer nije nikada bio čovek koji bi sedeo skrštenih ruku: u potaji će kovati planove da se vrati i dovrši započeto, vrebajući pogodan trenutak da iskoristi nezadovoljstvo pučanstva.

Sada evo još jednom Pereza političara: neko sa više skrupula potrudio bi se da makar načelno ponudi nešto drugačije od ideja koje su već jednom doživele brodolom, ali Perez se 2009. ponašao kao da ničega ranije nije ni bilo – ni „Oprostite mi moju ružnu prošlost“, ni „Smiriću se, majke mi“, ni „Ovog puta će sve biti drugačije“, ništa od toga nije morao da kaže, a već je bio ponovo na kormilu najskupocenijeg broda na fudbalskom okeanu zasićenom rajskim ostrvima i plutajućim smećem.

I bio je spreman da ponovo uništi Real, u slepoj poteri za instant-uspehom i maničnom nadmetanju u lepoti i značaju sa Kataloncima.

Ako je do utorka-srede i bilo onih koji su, zarad prošlosti, tradicije i divne igre koju su Madriđani toliko oplemenili, bili spremni da zažmure na sve katastrofalne odluke čoveka koji je u isto vreme najveća snaga i rak-rana Reala, rastanak sa Karlom Ančelotijem, najboljim stručnjakom u svetskom fudbalu, rastanak propraćen objašnjenjem koje je, otprilike, zvučalo kao „Ne znam šta je Ančeloti skrivio, ali nešto mora da jeste“, ubedio je i najokorelijeg madridistu da je kralj postao talac jednog uzurpatora.

Sve je istina: i da Ančeloti nije za dve sezone uzeo titulu prvaka Španije, i da Real gleda u leđa Barseloni, i da je izgubio primat i u estetici, a ne samo u rezultatima, i da je protiv Juventusa viđena nemoć i impotencija kao retko kada u poslednjih nekoliko godina, i da Kristijano Ronaldo izgleda kao da ga baš briga za sve, a Garet Bejl uopšte ne izgleda, jer ni najjači GPS ne može da ga locira; sve stoji, i ništa od toga nije najveći problem Real Madrida.

Ne, to je isključivo onaj vladar u kuli od slonovače, sa prstom na orozu i očajničkom potrebom da bude voljen i poštovan, lišen utemeljenja u realnosti.

Kada je Neron zapalio Rim, učinio je to bez ikakvog razloga, tek da bi se divio prizoru grada kojeg obuzima vatra, ali i da bi sagradio još lepši i još stariji grad. Kada se narod zbog toga okrenuo protiv njega, obećao im je još više zabave, još bolje igre, još impozantniji Koloseum.

Isto to, sa licitiranjem oko Ančelotijevog naslednika, ovih dana radi Florentino Perez.

Samo, da li će ovaj opsenar uspeti ponovo da preživi, ili su njegove brutalne laži i prevare najzad shvatili svi oni koji svakog drugog vikenda ispunjavaju sveto tlo evropskog fudbala? I gde je tu novi trener? Je li on uopšte važan?

Eh, neće Rafael Benitez biti spasilac Reala. Rafa jeste čovek koji negde u svom debelom CV-ju i konvoju diskova sa snimljenim utakmicama ima i rečnik koji će mu pomoći da se sporazume sa Predsednikom; navijači će makar isprva biti uz njega i preći preko slabijih sezona u poslednje vreme, jer Benitez je njihov, bio je to i kada im je sa svojom čudesnom Valensijom otimao titule, i kada je u Istanbulu postajao prvak Evrope sa Liverpulom, i njegov povratak u Madrid bio je samo pitanje vremena. Ako se i ne desi sada, hoće kroz sezonu-dve...

Ako bude pametan, kao što je bio čitavog života – sem, tjah, one jedne noći u Berlinu, kada je Materaci bio inteligentniji od njega – i Zinedin Zidan će ignorisati zov svog narcisoidnog predsednika.

Još manje će heroj moći ili morati da bude favorit čitalaca Marke Jirgen Klop, jer Nemac deluje dovoljno vispreno da otrči glavom bez obzira i kraulom prepliva Lamanš i na sam pomen Florentina Pereza; bio bi to nesrećan brak koji bi se raspao za kraće vreme nego što je Levandovskom trebalo da Murinju uvali poklon-paket od četiri gola na Vestfalenu...

Ne, jedini spas za Real je da Florentino Perez već koliko sutra, ili još bolje ranije, prizna svoje greške, da shvati da stvaranje stabilnog i ozbiljnog sistema zahteva vreme i strpljenje, da prestane da traga za kratkoročnim i kratkotrajnim nagradama i uspesima, da preuzme odgovornost za svoje postupke...

Ali budimo iskreni, jeste li ikada čuli da je neki diktator to uradio?