Analiza: Darko, ne okreći se, sine!

Zvezda i ljudi koji je vode imali se sreću što je Lazović bio previše odan i previše dobar, pa je svašta prećutao i nastavljao. A nije trebalo...

Fudbal 26.05.2015 | 23:45

Znamo, Zvezdini navijači odavno ne pevaju pesme svojim fudbalerima. Našli su, valjda, neke nove heroje, koji su, biće, zaslužniji za „njihovu stvar“. Nekim drugim ljudima, s nekim drugim „uspesima“, danas se skandiraju imena, crtaju grafiti, njima se ponosi tribina koju novinari nazivaju „okorelom“, te oni koji sebe nazivaju „zvezdašima“ mogu samo da otćute i presele se na neku drugu stranu sveta i stadiona...

Šteta je to za pesme igračima, čak i ako je donekle razumljivo, u obzir uzev manjak kvaliteta onih dole na travi i njihovu prolaznost, kao ispalu iz naslova najboljeg Kunderinog romana „Život je drugde“. Šteta je jer je energija uvek recipročna, jer bi i neki sasvim prosečan igrač, kada bi čuo svoje prezime, mogao da odskoči pa da uradi nešto neviđeno, nečuveno, nezaboravno.

Ovako, njihova ispodprosečnost pomnožena s ravnodušnošću, sabrana sa slavljenjem nekih drugih, nimalo sportskih, nimalo fudbalskih osoba – to je jednačina koja nema mnogo izgleda da bude dobitna.

No ako je neko zaslužio da dobije makar dva stiha (valjda jedini posle Nenada Milijaša kojem je to priznanje dodeljeno) i onaj transparent u nedelju kada je sudija odsvirao kraj njegove domaće karijere, bio je to Darko Lazović, koji se u kišno predvečerje, u 140. nastupu u dresu koji je toliko dugo dužio, oprostio od stadiona Rajko Mitić.

I bilo je možda neke kosmičko-meteorološke pravde u tome što, i pored poziva budućeg eks-trenera Nenada Lalatovića, na ispraćaju Lazovića u Italiju nije bilo više od sedam-osam hiljada ljudi. Bilo je pravedno, jer bi sve suprotno bilo licemerno, dvolično, i od kluba i od navijača; i jedni i drugi – arkanska uprava mnogo više, glasni navijači mnogo manje – ogrešili su se o momka iz Čačka.

On je u isto vreme i zaštitno lice Zvezdine propasti i jedini koji nije zaslužio da njoj bude nazočan; i to je samo jedan od mnogih apsurda koji su pratili šest godina bivstvovanja Darka Lazovića u crveno-beloj opremi i uz aut-liniju srpskih oranica i igrališta.

Nije tih šest sezona razlog zbog kojeg treba klicati britkom plavušanu; naprotiv, i da je bilo sreće i pameti, odavno bi ovo krilo letelo po evropskim terenima, gde je trava malo bolja, a SMS koji signalizira platu ume da se oglasi u redovnim intervalima, jednom mesečno, a ne kad se namakne šaka dinara zahvaljujući još jednom odlaganju naplate i udvaranju poveriocima...

Nije važno što je igrao toliko dugo, već kako je igrao. Jer Darko je, uz sve svoje mane, uz sve svoje pogrešne driblinge, promašene centaršuteve i uz sve povrede, bio jedina preostala konekcija sa velikim igračima iz Zvezdine prošlosti.

Fakat, ne može se ovo što su igrali Lalatovićevi, Stojanovićevi, Jankovićevi, Robijevi ili Pižonovi puleni – bilo je i nekih drugih „stručnjaka“, poput Kristića, Dostanića, onog Portugalca, no hajde da na njih ne trošimo piksele i štampu – uporediti ni u malom mozgu s najboljim partijama koje je Marakana ikada videla, ali samo se, od deset tuceta prašinara, legionara i posve nebitnih igrača što su prodefilovali Autokomandom u ovoj zlosrećnoj poslednjoj poludeceniji, samo se kod Lazovića dao naslutiti onaj gvint koji odvaja mađioničara od trbuhozborca, majstora od imitatora, pravog fudbalera od onog koji što su to samo po radnoj knjižici.

I samo je u Darkovim nogama, iako su često umele da zaribaju, da šlajfuju, da ga nema nigde 90-180-720 minuta, bilo makar nagoveštaja Džajinog sprdanja sa Bertijem Fogstom ili arhivskih prodora Tihomira Ognjanova, kažu, najboljeg krila za kojeg to niko nikada nije rekao.

Bio je jedini koji je umeo s loptom, i ona bi se ponekad naljutila na njega i otišla tamo gde ne treba, samo da bi mu se vratila kao ljubavnica, i jedini Zvezdin fudbaler – dobro, ne računajući Milijaševe slobodnjake – u potonje vreme koji je izazivao onaj jedinstveni osećaj, znan samo pravim navijačima: ono kada neko dobije loptu, a ti si već spreman da ustaneš sa stolice, jer znaš da nešto, bilo šta, svašta može da se desi.

To nije umeo da vidi samo onaj ko ne ume da gleda, ali je srećom naišao Robert Prosinečki, i sam osporavan, nekada davno, u jednoj drugoj zemlji, u jednom drugom životu.

Bio je Lazović i jedini koji je umeo da trči. U godinama kada su fudbaleri takozvane Superlige izgledali kao na usporenom snimku, on bi se pojavio, brži od ostalih, kao opomena skautima i lovcima na nebrušene talente da je hitrina neophodni sastojak za svakog krilnog napadača. Bez toga se njihovo umeće svodi na udaranje glavom u zid ili odbijanje od beka...

Nagledao se i naslušao Lazović svega, još od onog leta pre šest punih godina kada je, kao jedan od najtalentovanijih fudbalera u Srbiji, koji je bio na radaru i velikih, ili makar platežnih evropskih ekipa, uključujući i vrlo uspelu probu u Totenhemu, odabrao Zvezdu.

Naići će već tada na dvostruku prepreku: Vladimir Petrović Pižon, poznat po umeću da ne prepozna talenat – ko je rekao Zvjezdan Misimović? – držaće ga na klupi, a pravoverniji među „tvrdim jezgrom“ poželeće da mu vide leđa i pre nego što su mu videli krampone, jer je navodno bio navijač onog drugog kluba sa Savskog venca.

Za razliku od, recimo, veeeelikih zvezdaša kao što su bili njegovi budući saigrači Isah, Evandro, Li Adi, Borha, ili onih koji su ostavili neizbrisiv trag u Zvezdi, poput Vujadina Savića, Milana Jeremića ili Danijela Mihajlovića.

Pa i da je bio, šta ima veze, ali hajde objasni ti to napaljenim klincima...

Ali najviše se, bez sumnje, nagledao diletanata, bilo u igračkim, u trenerskim, i posebno u „rukovodećim“ kadrovima. Sve će kulminirati pre samo tri meseca, uoči starta prolećnog dela, kada će Darko Lazović, momak koji je Zvezdi dao više od celokupne garniture koja udara svoj paraf na menice, momak koji je mogao odavno da ode, a nije, momak koji je zbog toga rizikovao čitavu karijeru i izgubio status reprezentativca, kada će Lazović biti lišen kapitenske trake i stavljen pred besramnu dilemu: da oprosti nemali dug – a svaki je cent zaradio pošteno – ili da poslednju polusezonu odgleda iz lože stadiona, ako mu i tamo osione glavešine ne zabrane pristup.

Zvezda i ljudi koji je vode tada su imali sreću što je Lazović bio previše odan i previše dobar, pa je prećutao i nastavio. A nije trebalo.

Rizikovao je, u suludoj trci za titulu, u kojoj Zvezda nije bila ravnopravan takmac – za to joj je falilo po jedan igrač u svakoj liniji i mnogo, mnogo iskreniji (prema sebi i drugima) trener nego što je to bio Nenad - Zadovoljan sam pojačanjima u januaru, a u maju ću reći da ih ja nisam doveo - Lalatović – da se ponovo povredi i da ispusti možda i poslednju pravu priliku da najzad vidi malo novca od svog umeća. Bogovi fudbala pogledali su ga makar pred samo spuštanje zavese, sačuvavši ga od zla.

Marakana, ova koja više ne peva fudbalerima, brzo će zaboraviti Darka Lazovića, jer kratka je pamet kada ne stvarate legende, već živite u prošlosti.

Sećaćemo ga se samo mi koji smo se odavno preselili – ili pomalo, biće, samoizgnani – sa stadiona, prvo na zapadnu ili istočnu tribinu, a potom u dnevnu sobu, i pričaćemo povremeno o dečku koji je imao sve, samo je bio pravi čovek, na pravom mestu, u pogrešno vreme.

A njemu bi bilo najbolje da se, kao u naslovu onog dela Arsena Diklića, ne okreće, da što pre zaboravi Autokomandu, da u kofer za Đenovu spakuje samo borbenost i poštenje, čačanski inat i šmek pokupljen s beogradskog asfalta.

I naravno, onaj dribling i prodor koji su nam govorili da se na Marakani i dalje pomalo igrao fudbal...