Video - Sjećanja: Nigerijski san i surova realnost!

Kakav je to tim u zelenom bio! Kakva je to igra bila! Ritmična poput čegrtaljki, neobjašnjiva poput vudua, zajapurena poput plemenskog plesa oko vatre, tutnjala je iz daljine poput strpljivog bata slonova koji gaze sve pred sobom, da biste iz blizine shvatili da je to u stvari krdo gracioznih antilopa u trku...

Fudbal 24.04.2015 | 23:40

Često sam, možda i najčešće, pisao o tom letu. Prvi Mundijal koji ispratiš od početka do kraja obeleži te jednako koliko i prva tuča, poljubac, dodir ženskih grudi ili premijerno pijanstvo posle kojeg ti pola želuca đus-vodke ne ostane na pločicama.

Onaj u Italiji pamtim po Jugoslaviji, sećam se i Maradone i Ivkovića, lako iz memorije vadim Piksija koji izigrava toreadora pobesnelim Špancima... Znam i da sam dosadno finale gledao u hotelskoj televizijskoj sali na jednoj planini - tada je bila retkost da u sobama socrealističke smeštajne provinijencije postoji televizijski aparat u svakoj sobi; ali tek 1994. fudbal me zanimao toliko da sam bio spreman da promenim noć za dan...

Bilo je to leto koje mi i danas ume vratiti osmeh: taman koliko i brushaltera jedne Nataše, koju godinu docnije, sećam se Baba Vange, Lečkova, Bađovog repica, „nunanja“ one bebe koju su uljuljkivali Romario, Bebeto i Mazinjo - Mazinjov mališan kasnije će postati Španac, odazivati se na ime Tijago Alkantara i zajedno sa svojim saborcima iz gvozdenog bavarskog puka uništiti ubogi Porto u utorak uveče – sećam se i Marka Ečeverije i rokera prerušenih u fudbalere koji su predstavljali SAD: Lalas, Vinalda, Kobi Džons...

I ne prođe, nikada, ni nekoliko dana, a da me nešto ne podseti na bilo koji highlight varljivog leta 1994.

To može biti neka usputna rečenica koju u kafani izgovori kolega Gligorić, jedini, čini mi se, koji dotično prvenstvo shvata na isti romantični način kao i ja; može biti neki gol koji stigne u inbox ili se pojavi na Twitter lajni, ili jedna obična vest...

U utorak popodne desilo se potonje. Nigerijska fudbalska federacija saopštila je da će Stiven Keši po treći put postati selektor Superorlova, tužno prizemljenih već nekoliko godina, toliko da su trostruki vladari Afrike propustili nedavni Kup nacija početkom 2015.

Sećam se leta 1990, kažem, i plesa Rožea Mile, verovatno jedinog Afrikanca koji je mogao mrtav 'ladan da slaže za svoje godine, a da niko nikada ne posumnja u to. Dozivam i kako su nesrećno ispali od Engleske; nesrećno ali sudbinski, jer moralo je početi prokletstvo engleskog ispadanja na penale, morao se onaj na mufte podignuti kredit iz 1966. otplaćivati i u smiraj milenijuma, pa još dalje...

Ali da 1990. jedan afrički tim dogura u četvrtfinale, to je bilo biblijsko čudo.

Kako leti vreme, kako se menja fudbal! Četiri godine potom, kada je Stiven Keši nastupio na Mundijalu u dresu reprezentacije Nigerije, bilo je nemalo onih koji su tvrdili da ekipa najmnogoljudnije države Crnog kontinenta može skroz do kraja.

Peleovi favoriti bili su Kolumbijci, no tada još nismo znali koliku moć Pele ima da urekne svoje pulene; ali pravi dark horses, pravi favoriti iz senke, pravi majstori koji će niodakle, na mračnim putevima kojima su njihovi preći dovođeni u roblje vekovima ranije, osvojiti srca miliona poklonika igre, slobodniji i lepršaviji nego ikada pre ili kasnije, bili su Nigerijci.

Do tog leta, do te Nigerije, bledoliki su ljudi s kolonijalnim, gotovo rasističkim nipodaštavanjem posmatrali Afrikance – ono kamerunsko čudo u Italiji smatrano je ekscesom koji se ne može ponoviti, jer momci s najstarijeg, a najmlađeg kontinenta nemaju dovoljno discipline ni mentalne snage da se uhvate u koštac sa surovim profesionalcima. Bilo je tu i objektivnih okolnosti, doduše: vojni pučevi i diktature krvoločnih generala i manijaka u afričkim zemljama osamdesetih su i devedesetih bile mnogo češće od pravih kopački ili travnatih terena, ali Evropljani su u svojoj nadmenosti zaboravili da su se u praskozorje fudbala šampioni upravo i rađali u nestabilnim sistemima i na zemljanim ili peščanim podlogama...

A Nigeriji je trebalo manje od 90 minuta da zadivi i opčini ceo svet, da natera vajne poznavaoce i tumače fudbala da naprave kopernikanski obrt, pa da pitanje „da li će ikada afrički tim ponovo proći grupu na Mundijalu“ namah pretvore u „kada će afrički tim postati prvak sveta“ - predviđanja su kazivala da će se to dogoditi najranije na narednom Mundijalu, 1998, a najkasnije onda kada Crni kontinent bude domaćin najboljim planetarnim reprezentacijama.

Kakav je to tim u zelenom bio! Kakva je to igra bila! Ritmična poput čegrtaljki, neobjašnjiva poput vudua, zajapurena poput plemenskog plesa oko vatre, tutnjala je iz daljine poput strpljivog bata slonova koji gaze sve pred sobom, da biste iz blizine shvatili da je to u stvari krdo gracioznih antilopa u trku...

Sve su počasti kasnije pripale Bugarskoj, i mi smo navijali za brata Hrista i njegovu družinu – naravno, uz neizbežne viceve tokom utakmica o tome da Bugari uvek napadaju s leđa – ali ta Bugarska je doslovce odučena od fudbala 21. juna 1994. u Dalasu.

Ako je ikada postojao afrički totalni fudbal, onda je to bio nigerijski, sa Holanđaninom na čelu, razume se, Klemensom Vesterhofom. Sistem je bio najpribližniiji 4-2-4, mada se lako transformisao u nekih čarobnih 4-0-6, kada bi svi – i Finidi, i Oliseh, i Amunike, i Sijasija, i pakleni duet Amokači - Jekini – krenuli napred...

Ponekad, kada gledate snimke starih utakmica, čini vam se da su igrači mnogo sporiji nego danas, ali ubitačni ples Nigerijaca na vrelom Koton boulu i danas se vrti na 45 obrtaja i staje rame uz rame sa nekim od najboljih mečeva u istoriji ove igre: sa Milanom protiv Barse, sa Zvezdom u Minhenu, sa Nemačkom u Brazilu...

Tu su lopte u prostor koje su bugarsku odbranu cepale bolje nego što je to činio Radomir Putnik na Bregalnici, tu je kontrola lopte kojom su se dotad dičili samo Južnoamerikanci, tu je strpljivost i upornost Evropljana...

Lenji bi komentator danas nazvao prvi gol Nigerije na svetskim prvenstvima udžbeničkim, jer podseća na šuster-mat, ali on je mnogo više, od lopte koju dobija Amokači duboko na levom boku bugarske teritorije, preko razvlačenja bekova, do pravog pasa unutar peterca i Rašidiju Jekiniju ostaje samo da uleti s fudbalom u mrežu i da je grli, cepa i ljubi od mahnite radosti...

Imaju Afrikanci i sreće – jedan savršen slobodnjak Stoičkova završava u mreži, ali sudija poništava gol jer je dao znak za indirekt, i let Orlova može da se nastavi, do razularenih 3:0.

Četiri dana kasnije Nigerija je nadigrala Argentinu sa Maradonom, Redondom, Simeoneom, Batistutom, Kaniđom, i samo su trenuci trezvenosti onog ljubitelja kokaina uspeli da donesu pobedu favoritima. Sa Grcima su se u poslednjem kolu Afrikanci lagano poigrali i potom otišli na megdan Italiji u osmini finala...

Fudbal je, znamo i to, često igra za koju važi da je Nemci igraju do poslednjeg zvižduka, ali postoji i jedna još opasnija, još upornija reprezentacija, i u Foksborou, država Masačusets, na starom bunjištu New England Patriotsa, Bađo i drugari pokazali su da nije gotovo dok glas ne pusti debela operska pevačica...

Nigerija je vodila i branila se – možda im je to bio usud? Možda je trebalo da napadaju i kod 1:0 na pet minuta do kraja? Ili je posredi nešto prozaičnije, poput tanke klupe na kojoj nije bilo nikoga da odmeni umorne noge startera? - Sinjori, Masaro i Zola su redom promašivali izgledne šanse, a onda je na svega minut-dva do kraja najbolja budistička desnica svih vremena poslala loptu iza leđa Rufaija i bilo je jasno, čak i ako su tek sledili produžeci, da je san gotov.

Marginalni junak i inicijator ove priče, stari-novi nigerijski selektor Stiven Keši, nije tu samo kao ukras. On je na tom prvenstvu, kao jedan od najiskusnijih, zvanično bio kapiten, ali je unekoliko podelio sudbinu brazilskog „skipera“ Raija sa istog prvenstva. Odigrao je samo jednu utakmicu, onu poslednju u grupi protiv Grka, a u odsudnoj nije učestvovao, mada se njegova reč slušala čak i kad je na klupi.

No on je zanimljiv, kao čovek koji je učestvovao u prvobitnom usponu nigerijskog fudbala, i zbog svega što je došlo kasnije: 1998. je Nigerija bila svačiji favorit makar za polufinale, sa još boljim sastavom nego četiri leta ranije, sa Borom Milutinovićem na klupi, i sve je krenulo kako treba. Osvojili su prvo mesto u grupi ali su naleteli na braću Laudrup koja su znala da je to poslednja šansa za još jednu rapsodiju i Nigerija je krahirala protiv Danske.

Svi nastupi na najvećoj pozornici posle toga bili su utapanje u sivilo, s tek povremenim sjajem, a nestabilnost regiona, građanski i verski rat u zemlji, korupcija, lopovluk (sve to sjajno je opisano u romanu „Amerikana“ gospođice Čimamande Ngozi Adiči) i nebriga o fudbalu – koji je počeo da biva posmatran ne kao radost i potreba, već kao idealna prilika za sticanje novca, što će na koncu biti kukavičje jaje koje će otkazati uspon afričkog fudbala na sam vrh; uprkos pojavi velikih igrača, nikada više beli svet nije strepeo od Afrikanaca, čak ni kada je Ganu od polufinala delio samo sumanuti, manijakalni, savršeni ručni blok jednog Luisa Suareza – učinili su da se Nigerije sećamo samo po 1994. i 1998, a ne po poslednje dve decenije.

Teško je, zato, očekivati da će Stiven Keši moći išta da promeni.

Ali do 2018. i Rusije ostalo je sasvim dovoljno vremena da se pojave neki novi Amunike i Amokači, da Nigerijci i drugi sastavi ponovo nauče da se raduju igri, da pronađu svoj patriotizam, pa da nas nateraju da ponovo navijamo za njih, kao što smo za onaj tim u zelenom, najbolji afrički izvozni proizvod svih vremena, navijali jednog predivnog, dugačkog, američkog leta 1994.