Predstavljamo: Novi trener Partizana - Zoran Milinković!

Ne očekujte promene, Milinkoviću odgovara igra s jednim špicem! Ključna pitanja su: kako će Grobari dočekati čoveka koji im se zamerio napuštanjem finala Kupa Srbije i da li je dosadašnji strateg Voždovca sposoban da izdrži pritisak rada u velikom klubu?!

Fudbal 26.03.2015 | 23:40

Nikad nije dobio šansu kao igrač - konačno je dočekao kao trener. Dve utakmice za prvi tim Partizana, jedan neuspešni pokušaj promocije i nijedna prilika kao ova, koja se tačno 14 godina otkako je napustio Humsku 1, ukazala Zoranu Milinkoviću. Čovek koji je prošao mlađe kategorije crno-belih, imao samo epizodnu ulogu u ekipi Miloša Milutinovića u sezoni 1990/1991 zaobilaznim putem se vratio na mesto gde je stasao i dobio zadatak da pokaže da (li) je trener za velika dela.

Možda 46-godišnji Beograđanin nije mogao da ispolji sve što zna u klubovima daleko slabijeg rejtinga od Partizana, možda je mogao ranije da dobije priliku (na volšeban način ostao bez bez posla posle neuspele smene Aleksandra Stanojevića u leto 2011), međutim, sve što je bilo više se ne računa. Iz prostor razloga što na Topčiderskom brdu počinje etapu u kojoj će imati „samo“ dva zadatka: da njegov tim pobeđuje i - što je jednako važno - igra lepršavo. Naravno, osvajanje trofeja je preduslov da zadrži posao, pošto je saradnja overena do kraja sezone, pa je jasno da će Milinkovićev učinak biti meren isključivo kroz odgovor na pitanje da li će osvojiti pehar(e).

Zoran Milinković važi za trenera koji forsira formaciju 4-2-3-1 i sa te tačke gledišta teško je očekivati koncepcijske izmene sistema kome je njegov prethodnik Marko Nikolić pribegao posle zimskog sakaćenja tima. Što bi posledično trebalo da znači da će Parni valjak i u nastavku sezone igrati samo sa jednim špicem i to najverovatnije i dalje Nemanjom Kojićem. Uostalom, dok je bio trener Voždovca, Milinković je insistirao da Obiora Odita bude najistireniji igrač, takva mu je bila orijentacija i na klupama Vojvodine (Abubakar Oumaru), Spartaka (Vojo Upiparip u prvom i Miljan Milivojev u drugom mandatu u Subotici) i OFK Beograda (Dragan Bogavac). I to mu je, mora se priznati, u pomenutim sredinama donosilo pozitivne rezultate.

S obzirom na imena klubova možda nije bilo realno očekivati da Milinković u konkurenciji Partizana i Crvene zvezde osvoji trofej, mada će zagovornici ideje da je reč o kvalitetnom stručnjaku uvek potencirati njegove partije upravo protiv večitih. Donekle će biti u pravu, jer je popularni Kiza često bio kost u grlu večitih rivala. Uostalom, poslednji susret njegovog doskorašnjeg kluba sa crno-belima pokazao je da ume da bude i efikasan, makar to bilo i sa jednim špicem, pa je odigrao 3:3 i praktično - gle ironije - označio početak krize Parnog valjka, što ga je i dovelo u Humsku 1. A nije na odmet podsetiti da je do pretposlednjeg minuta premijernog prvenstvenog meča mučio crno-bele na Vračaru, ali nije imao sreće da mu tad uzme skalp (1:3).

Od deset pokšaja, ekipe koje je Zoran Milinković vodio protiv Partizana slavile su dvaput i isto toliko puta igrale nerešeno, uz šest poraza, od kojih je onaj iz finala Kupa Srbije 2011. verovatno najviše zaboleo tadašnjeg šefa stručnog štaba Vojvodine. Istovremeno stvorio netrpeljivost među Grobarima, zbog čega je pitanje kako će dočekati novog stratega. Reč je o prekidu utakmice, kad su se Lale po instrukcijama tadašnjeg predsednika Ratka Butorovića, nezadovoljne suđnjem, povukle sa Marakane, a Milinković slavodobitnički po povratku u Novi Sad uzviknuo:
„Mi smo osvojili Kup“.

Milinkoviću će biti potrebno vreme da stekne simpatije na tribinama, ali će u svlačionici verovatno brzo uspeti da uspostavi dobre odnose, s obzirom da je nekoliko igrača iz startnih 11 trenirao u drugom klubovima. Na primer, Vladimira Volkova je na neki način afirmisao u danima uzdizanja BSK-a iz Borče od prosečnog srpskogligaša do člana elite, Stefana Babovića doveo do nivoa jednog od najboljih igrača Superlige trenirajući ga u Voždovcu, dok je kao strateg OFK Beograda sjajno sarađivao sa golmanom Milanom Lukačem i krilnim vezistom Petrom Grbićem, koji je kod njega pokazivao možda i najbolje partije u karijeri, uključujući i golove Crvenoj zvezdi (jedan za pobedu u prvenstvu, dva za eliminaciju Kupu Srbije).

Ako se pomenuti mečevi mogu uzeti kao plus, onda je činjenica da sa sa Voždovcem borio za opstanak u najmanju ruku zabrinjavajuća kako za navijače, tako i za rukovodioce Partizana, čija bi odgovornost, za slučaj neuspeha, morala da bude na prvom mestu. Bez obzira što Milinkovića bije glas da je defanzivni, a činjenica potvrđuje da je trener čija ekipa nikad nije bila plasirana bolje od trećeg mesta na tabeli.

Sad će morati da pokaže da je sposoban da izdrži pritisak rada u velikom klubu i ukoliko 30. maja bude prvi na tabeli ne samo što će zadržati posao, nego će pomoći i čelnicima Partizana da se makar malo iskupe u očima navijača za smenu Marka Nikolića, čiji jesenji učinak upravo omogućava Milinkoviću da juriša na duplu krunu.