Sjećanja: Slavni dani romantičnog OFK Beograda!

Bilo je to vreme kada je OFK Beograd pronosio slavu jugoslovenskog fudbala gde god se pojavio. Pariski Rasing pobeđen je u prijateljskom meču sa 8:2, Bajern Minhen sa 4:1, Fajenord, Dukla, Panatinaikos... Ipak, to polufinale 1963. bilo je nepremostivo. Rival plavo-belih bio je Totenhem s jednim od najboljih evropskih igrača onog doba Džimijem Grivsom i još nekolicinom reprezentativaca Gordog Albiona.

Fudbal 10.02.2015 | 00:00

Berićetno je bilo proleća 1962. na Karaburmi. U finalu Kupa Maršala Tita OFK Beograd je deklasirao subotički Spartak sa 4:1 i osvojio prvi trofej pod tim imenom. Bio je to početak najslavnijeg doba u istoriji kluba.

Čika Selja je sedeo u kafani u blizini novoizgrađenog stadiona. Pričao je o romantici. Fudbalskoj. Dočekao je svojih pet minuta. Bio je najpoznatiji navijač OFK Beograda toga doba. Još dok je Đokica Vujadinović krajem pedesetih počeo da okuplja izgubljene sinove Zvezde i Partizana u omladinskom pogonu, na igralištu ispod nadvožnjaka u Ulici Đure Đakovića, Selja se opredelio. Bilo je perioda kada nije išlo najbolje, ali on nije odustajao...
„Ajde ćutite, šta vi znate šta je romantika, govorio je često u višesatnim raspravama s navijačima nekih drugih klubova. OFK Beograd je fudbalski butik!“

Kažu da je tako počela priča o Romantičarima s Karaburme. Onda je Selja „dobacio“ i do Mažestika, a tamo su se tek ispredale fudbalske bajke. Beograd je uveliko bio podeljen na zvezdaše i partizanovce – OFK je ubrzo postao treći klub u gradu, ali s posebnom sortom ljudi na tribinama koji su ga zavoleli. Oni stari, predratni BSK-ovci, metalci, omladina... Pogodilo se tako da je čika Selja posle tog finala sa Spartakom mogao da likuje i šepuri se. Na stranicama „Sporta“ odomaćio se dobro poznati nadimak, a već na jesen za njegovu romantiku čula je čitava Evropa. Teško da je bilo srećnijeg i ponosnijeg čoveka na svetu.

OFK Beograd učestvovao je u sezoni 62/63 u Kupu pobednika kupova. Sava Antić, Vidinić, Marić, Gugleta, Paja Samardžić, Joško Skoblar, Banović... dogurali su do polufinale drugog najkvalitetnijeg takmičenja na Starom kontinentu. Od istočnonemačkog Halea, preko Portdauna, do Napulja, Marselja i londonskog Vajt Hart Lejna u romantičnom pohodu na nešto veliko.
„Znate kako, taj tim je dugo stvaran. Počeo je da se formira još 1959. pod palicom Đorđa Vujadinovića. Nije to bilo slučajno“, priseća se veliki dribler i jedan od najbolji igrača jugoslovenskog fudbala Spasoje Paja Samardžić.
„S jedne strane bili su tu iskusni fudbaleri poput našeg legendarnog kapitena Antića, Šijakovića, Krivokuće, Marića, a na drugoj nekolicina nas mlađih. I verujte, najromantičnija stvar u svemu bili su treninzi na obali Save. Tu blizu kupalište, ljudi dolaze da se kupaju i gledaju naše treninge.“

Ovaj fantastičan tim nikada nije uspeo da se okiti titulom šampiona države – mnogi to smatraju velikom nepravdom – ali taj rezultat u Kupu kupova i danas važi za jedan od najvećih u istoriji domaćeg fudbala. Povod za čitavu priču je upravo jedan od najvažnijih mečeva te sezone. Četvrtfinalni okršaj sa italijanskim Napolijem, rešen tek posle majstorice. Prethodno, OFK Beograd je eliminisao Hale (2:0, 3:3) i irski Portdaun (5:1, 2:3).
„Iako su uvek važili za nezgodne protivnike, s Nemcima nismo imali problema, ni tamo ni u Beogradu. U Irskoj je već bilo nezgodno. Kod kuće smo ih dobili sa 5:1, ali oni su na svom terenu bili skroz druga ekipa. Navalili su kao osice. Izgubili smo tu utakmicu sa 2:3 i prošli dalje“, podseća Samardžić.

Napoli je početkom šezdesetih bio daleko od renomea koji će steći, međutim, samim tim što je dolazio iz Italije, važio je za favorita. Napolitanci su u finalu domaćeg kupa savladali Juventus (3:1) i spravom očekivali prolaz. Za prvi meč u Beogradu odigran 6. februara čelnici Romantičara odabrali su stadion JNA. Bila je to noćna utakmica, čak deset stepeni ispod nule i razumljivo mali broj gledalaca u takvim uslovima. Tek nešto više od 10.000 ljudi okupilo se u Humskoj...
„Napoli je bio u ono vreme u senci Milana i Intera, ali bio je to sjajan tim“, ističe Paja Samardžić.
„Sećam se da su dugo odolevali i da smo ih na kraju nekako probili“.

Upravo je Samardžić postigao prvi gol u 78. minutu, da bi neposredno pred kraj Popov postavio konačnih 2:0. Lepa zaliha pred revanš...
„Uoči utakmice u Napulju ja sam bio povređen, jedva sam stajao na nogama. Predsednik me je dugo ubeđivao i molio da igram. Ja mu kažem: „Predsedniče, više volim da igram nego pet dana hleba da jedem. Ne ide... Nekako su uspeli da me osposobe, uglavnom sam statirao na terenu, ali uspeo sam da dâm taj jedan gol koji nam je obezbedio majstoricu“.

Napoli je na San Paolu dobio sa 3:1. Pošto u to vreme nije važilo pravilo gola u gostima igrala se majstorica. Grad domaćin bio je Marselj i stadion Velodrom. Na tom čuvenom zdanju čitava Evropa na delu videla je beogradsku romantiku. Do tada se o njoj samo pričalo. OFK Beograd nije samo razbio Napoli, već ga je i ponizio. Ne toliko rezultatski, bilo je 3:1, koliko igrom i onim trećim pogotkom koji je postigao Spasoje Samardžić. Trojicu defanzivaca italijanskog tima izludeo je driblinzima, izašao sam pred golmana Kumana, a onda ga tako dva puta „bacio“ tako da je čuveni radio reporter Radivoje Marković ostao bez daha u jednom trenutku...
„Pričali su mi da je Raća zapenio tokom prenosa! Prišao mi je posle toga u hotelu i kaže: “Slušaj, Pajo, mnogo si me preznojio! Kako možeš toliko da driblaš?! Pa to tvoje davanje gola trajalo je čitavu večnost.” Ja sam se na kraju ušetao sa loptom u mrežu“.

Gotovo sve naslovnice evropskih listova bile su rezervisane za Romantičare posle partije na Velodromu. Prednjačio je „L'Ekip“. Prvi čovek Fudbalske asocijacije Engleske Stenli Raus jedan je od onih koji su ostali bez daha:
„Ja se ne sećam kada sam gledao ovakav fudbal.“

Bilo je to vreme kada je OFK Beograd pronosio slavu jugoslovenskog fudbala gde god se pojavio. Pariski Rasing pobeđen je u prijateljskom meču sa 8:2, Bajern Minhen sa 4:1, Fajenord, Dukla, Panatinaikos... Ipak, to polufinale 1963. bilo je nepremostivo. Rival plavo-belih bio je Totenhem sa jednim od najboljih evropskih igrača onog doba Džimijem Grivsom i još nekolicinom reprezentativaca Gordog Albiona.
„Naš tehnički rukovodilac Kika Popović pričao nam je bajke o Totenhemu. Često je zbog službe putovao u London i gledao njihove utakmice. Mislim da nas je možda i bespotrebno zaplašio.“

OFK Beograd je veliku šansu propustio u Beogradu. Ponovo se igralo na stadionu Jugoslovenske narodne armije, samo što je ovoga puta bilo mnogo lepše vreme i preko 40.000 ljudi na tribinama. Englezi nisu bili bolji, ali su pobedili i to sa igračem manje, pošto je Grivs isključen posle koškanja sa Krivokućom u 54. minutu. Kuriozitet je da je to bilo prvo isključenje za nekog igrača Totenhema posle 40 godina?!
„Nismo imali iskustva za takvu jednu utakmicu, nismo imali taktiku... Naš trener Milovan Ćirić je bio dobar čovek, ali nije umeo da nas pripremi. Ne može se s engleskim timom prsa u prsa. Tehnički oni su bili daleko ispod nas, međutim, taktika je nešto drugo. Tada smo za njih u tom segmentu bili amateri.“

Englezi su i pored trijumfa u Beogradu od 2:1 bili pomalo zabrinuti, pre svega jer Grivs nije mogao da igra u revanšu. Jedan od čelnika UEFA Šandor Barč tešio ih je na veoma nekorektan način i tu se zapravo na najboljem primeru videlo koliko je ugled u Evropi teško zaraditi, odnosno koliko je vremena za tako nešto potrebno. Da li je želeo da opravda sudiju koji je isključio Grivsa ili nešto drugo, manje je bitno, tek Mađar je izjavio:
„Ne treba da pridajete veliki značaj ovom isključenju. Vi ćete svakako da dobijete u revanšu i proći ćete dalje, a u finalu Džimi Grivs će već moći da igra.“

Teren Vajt Hart Lejna ličio je na istopljenu čokoladu u revanšu, kako je pisala štampa na Ostrvu, ali svi su se složili da je to bila utakmica za fudbalske sladokusce. OFK Beograd je još jednom oduševio široki auditorijum, međutim, Englezi su bili spretniji u onakvim uslovima. Dve šanse za goste propustio je Milošev, po jednu Skoblar, Gugleta i Popov, a sve to pri rezultatu 1:1. Skoro 60.000 ljudi na stadionu bilo je u šoku. Ipak, kazna je stigla u smiraj prvog dela. Do kraja Totenhem je trećim pogotkom potvrdio trijumf i otišao u Roterdam na veliko finale. Kao draga uspomena na taj okršaj u Londonu i lepo priznanje ostala je izjava čuvenog menadžera Pevaca Bila Nikolsona:
„Možete da budete ponosni. Vaš tim je jedini od svih inostranih koji su ovde gostovali, a koji je uspeo da ućutka našu publiku.“

Totenhem je u finalu savladao Atletiko Madrid sa 5:1 i rutinski se dokopao trofeja.

Tako je stavljena tačka na najuspešniju sezonu OFK Beograda u istoriji, ali ne i na godine romantike. Već na jesen u Beograd je u okviru Kupa sajamskih gradova došao veliki Juventus predvođem Omarom Sivorijem i – pao. Bilo je 2:1 za momke s Karaburme. Italijani su slavili istim rezultatom u Torinu i opet je na red došla majstorica. Čelnici OFK Beograda složili su se da treći meč bude odigran u Trstu, faktički, na terenu rivala. Juve je pobedio sa 1:0. Za današnje vreme neshvatljiva odluka klupskog rukovodstva, ali tako je bilo nekada. Ljudi iz Torina dali su ponudu koja nije mogla da bude odbijena”.

Početkom 1965. ovoj sjajnoj generaciji pridodat je Slobodan Santrač. Tada je formiran čuveni navalni tri „S“ – Samardžić, Skoblar, Santrač. Nažalost, ekipa se raspala kada je trebalo da dosegne svoj zenit. Godinu dana ranije titula je izmakla za tri boda (šampion postala Zvezda) i bila je to najava kraja.

Čika Selja je i dalje sedeo u kafani na stadionu. Često je odlazio i u Mažestik. Krajem šezdesetih kratko je uživo i pričao o romantici koju su na Karaburmu doneli Šeki i Plava čigra Miloš Milutinović, ali onda su došle godine kada se sve češće ljutio: „OFK Beograd više nije butik, ovo je buvljak“.

Romantike tada već odavno više nije bilo...

OFK BEOGRAD – NAPOLI 2:0 (0:0)

DATUM: 6. februar 1963. STADION: JNA. GLEDALACA: oko 10.000. SUDIJA: Ištvan Žolt (Mađarska). STRELCI: Samardžić 78, Popov 88. minut.

OFK BEOGRAD: Vidinić, Milovanović, Gavrić, Marić, Gugleta, Čokić, Samardžić, Skoblar, Popov, Čebinac, Banović.
Trener: Milovan Ćirić.

NAPOLI: Kuman, Molino, Mistone, Tomecini, Ronzon, Rivelino, Montefusko, Marijani, Julijano, Fraskini, Koreli.
Trener: Bruno Pesaola.