Skansi: Srbija ili Hrvatska šampion Evrope!

- Budimo realni, Srbija je opet velesila, spremna da na leto pokori Evropu. Nije to zločesta ambicija jednog penzionera, već nešto što pričam iskreno, iz srca - kaže za “Blic” legenda jugoslovenske košarke Petar Skansi.

Košarka 26.01.2015 | 09:00

Bio on košarkaš, trener, direktor, ministar ili sagovornik, njegove reči oduvek imaju posebnu težinu. Ovih dana, legendarni as splitske Jugoplastike boravi u Beogradu, u društvu Ratomira Tvrdića i Željka Jerkova, a u gostima kod Božidara Maljkovića, Praje Dalipagića i Dragoslava Ražnjatovića. Povod - 70 godina od osnivanja trostrukog prvaka Evrope.

- Prošlo je toliko godina, i nažalost, klub je danas na aparatima... Ako već mora da završi, onda neka završi sa tom godišnjicom. Rešili smo da bar mi, bivši asovi, od toga napravimo jednu svetkovinu, da kako treba zaključimo život jednog starca. To je jako tužno, ali moderna vremena nose i takve stvari. Klub je sada u fazi predstečajne nagodbe u kojoj se može dogoditi bankrot i u kojoj se kraj ne zna. Nominalno, vlasnik je grad Split, koji niti ima mogućnosti, niti želje da se to obnovi. Čujem da i ovde ima dosta problema, da klubovi životare na tradiciju. Mislim da će se teško ponoviti vreme kada je društvo mislilo o tome. Danas prosto postoje neke matrice koje vladaju po svetu koje bi mi trebalo iskopirati, ali ja mislim da ovi prostori ne nude priliku za tako nešto. Ovde će te vrlo teško naći privatno lice koje želi da uloži u sport. Oni koji su ovde došli do para, oni ih vešto skrivaju. Prema tome, mi ćemo kao veterani pomoći da se upriliči jedan lepi rastanak od nekih lepših vremena.

Kako danas gledate na ta lepša vremena?

- Mnogo objektivnije, logičnije. I dalje recimo žalimo za tom čuvenom 1971, kada smo u finalu od Ignisa nesretno za poen izgubili titulu šampiona, ali tek kada prođeš sve ono što sam ja prošao, shvatiš da se karijera završava podvlačenjem crte i da se dobri i nesretni trenuci izjednačavaju. Za uspehe je potreban jedan pedigre, a Jugoplastika se tada prvi put pojavila u Evropi i, ako ćemo biti pošteni, zašto smo mi to uopšte i morali osvojiti? Predan rad ti na kraju uvek vrati uloženo, a mi smo 20 godina kasnije tri puta zaredom bili prvaci Evrope. Nije to bila moja generacija, nažalost, ali u njihove temelje bio je ugrađen i taj naš poraz.

Možete li onda da izdvojite trenutak koji predstavlja krunu vaše karijere?

- Trenutak ne, period da. Onaj kada sam radio kao trener u Italiji. Tada sam mogao birati klubove, projekte... Radio sam u Trevizu, Bolonji, Pezaru, a svi su imali želju da nešto grade. Potom je došlo i srebro sa Hrvatskom na Olimpijskim igarama 1992. u Barseloni, i to je možda bio neki vrhunac.

Kako je bilo biti trener u tom velikom finalu protiv američkog Drim tima?

- Tada nije bio problem biti trener. Rat je učinio da se jedna velika košarkaška sila raspala, i doveo je do jednog velikog naboja. Igrači su bili motivisani, nije ih trebalo moliti za bilo šta. Dogodilo se to isto i vama sa Divcem, Đorđevićem i momcima, samo četiri godine kasnije u Atlanti. U suštini, videli smo da imamo moćnu reprezentaciju, koja nije imala pokret u 12 elemenata, ali je imala vrlo snažan nukleus. Imali smo Dražena Petrovića, jednog igrača koji je već bio u NBA, a kojeg su slepo sledili svi, i Rađa, i Kukoč, i Komazec, i Perasović... Oni su imali neverovatan kvalitet, ali su dobili vođu. Igrali smo sa četiri plejmejkera, ali bez ijednog pravog. Recimo, Dražen je bio veliki plejmejker u Evropi, ali kad je došao u NBA, oni su ga usmerili ka šuteru, i on je počeo da odbacuje taj zadatak od sebe. Mnogi za tu našu taktiku nisu našli rešenje i zato smo i uspeli.

Jeste li zaista verovali da ti momci tada mogu i do zlata?

- Iskreno, Dražen je bio taj koji je jedini stalno govorio da mi njih možemo dobiti. On je igrao protiv njih i osetio je da su oni ljudi kao svi drugi. Mi ostali smo to uzimali kao dobar podstrek, ali nismo mogli do kraja poverovati u to. U prvom poluvremenu smo im dobro parirali, onda i poveli, ali samo zapravo samo naljutili medu koji nas je posle pojeo. Isto se i vama desilo, iako ste imali naše iskustvo.

Mi smo to opet proživeli prošlog leta...

- To je već nešto drugo... Pa pomislite samo, danas igrati finale Svetskog prvenstva sa Amerikancima. Ej, alo! Pa šta i da poželite više od toga? Malo su me momci razočarali što su se tako lako predali i izgubili, ali to je izgleda sudbina svih koji igraju sa njima finale. Prosto, još nismo naučili da se odupremo toj strahovitoj fizičkoj snazi, brzini, skočnosti. Nije to neka tragedija, i kad sam ja bio igrač, zlato je bilo rezervisano, a nama je bilo dovoljno da sprečimo finale SAD - SSSR.

Gde vidite Srbiju, a gde Hrvatsku na EP u Francuskoj?

- Dolazeći u vašu Kuću košarke, Boža Maljković mi je baš u kolima spomenuo da između vas i nas treba tražiti i novog prvaka Evrope. Isto i ja očekujem, nadam se. To nije zločesta ambicija jednog penzionera, već nešto što govorim iskreno. Đorđević ima timčinu i moraće da preuzme odgovornost. Ne kažem da ako ne uspe, da treba da ide. Daleko od toga. Samo kažem da je sazreo, da ima znanja koje je pokupio od svojih učitelja. Spreman sam reći to i za Hrvatsku. Imamo Hezonju, Šarića, još par dobrih igrača, i na njima baziramo te ambicije. Od toga ne trebamo bežati.

Ko je za vas najbolji igrač ikada na ovim prostorima?

- Kod nas su uvek rasprave ko je bio veći, Dražen Petrović ili Krešo Ćosić. I ja sam od onih koji kaže da većih igrača od Kreše nije bilo na ovim prostorima. Igrali smo zajedno i osećao sam njegovu veličinu pored sebe, ali sa trenerskog aspekta, ja nikada nisam video većeg igrača od Praje Dalipagića. Nikad. Tada nije bilo ni trojki i on da 70 poena prvaku Italije, a da ga ja kao trener ni jednom ne opomenem da je silovao. Pa to je ljudi bilo nemoguće.

- Ponosan sam što ovi prostori ne gube ambiciju da proizvode takve vrhunske plejmejkere. Impresioniran sam kako su odigrali proteklu sezonu, u kakve su bekove izrasli. Pazite, od centra možeš za dve godine napraviti dobrog igrača, za četiri je već zvezda, a sa plejmejkerima to nije slučaj. Tu je potrebno bar 10 godina iskustva, da prođe put od neke palanke, pa do velike scene. Vi ste ih uvek imali, preko Kićanovića, Slavnića, Đorđevića, pa sve do Teodosića. Imali smo i mi Đerđu, Plećaša, Dražena, ali mnogo manje. Danas gotovo i da ne odgajamo plejmejkere i imamo stranca na toj poziciji, a to je nešto što ja ne mogu da progutam.