Analiza: Hoće li Zvezda proći kao Rendžers?!

Sezonu pre ove, kada su bili u trećem rangu takmičenja, prodato je čak 34.000 sezonskih karata. Ove godine – dvostruko manje. Na tribinama se sve češće mogu videti redovi i redovi praznih stolica, tvrdo navijačko jezgro osnovalo je neki svoj paralelni fond za oporavak, apelujući da se više ne daju novci lopovima iz Uprave.

Fudbal 22.12.2014 | 23:20

Isprva se taj argument pojavljivao samo stidljivo, u komentarima ispod tekstova koji su govorili o Zvezdinom ili (ređe) Partizanovom dugu. Bio je ne više od ideje, bolne, teške, ponekad i primamljive, ali neprimenjive na Srbiju jednako koliko i švedski standard ili neki tobože evropski način vaspitanja dece.

Potom su, malo-pomalo, počeli da ga koriste fudbalski stručnjaci, analitičari raznih fela, kolege kolumnisti i ini novinari. Pa onda bivši fudbaleri, pa sadašnji fudbaleri, pa potpisnici anonimnih pisama, da bi se pojavio i u retorici funkcionera, Zvezde ili (ređe) Partizana.

Priča, istina, zvuči dobro i baš fudbalski, odvojila bi simpatizersko žito od navijačkog kukolja, razjurila bi one koji su tu samo da iz mršave, namučene krave izmuzu još šolju mleka, da zavuku ruku u praznu kasu i ugrade se za još jedan procenat, ili su došli samo iz sujete, tek zato što im je mladalački san bio da, ako već ne mogu da zabiju gol pred „severom“, onda makar taj „sever“ posmatraju iz svečane lože stadiona.

Nevoljna odiseja fudbalskog kluba Rendžers, škotskog i evropskog giganta, ta je slamka spasa među vihorove za koju su proteklih nekoliko godina znali da se uhvate mnogi kojima je dobrobit Zvezde na srcu.

Uzroci zaista deluju mnogo slično onome što se dešava na našim bitnim stadionima: nekada važan klub, jedan od dva najveća u zemlji, posle godina i godina lošeg rada, finansijskog zaduživanja, igračkih promašaja, navijačkog nezadovoljstva, bahaćenja, krađe i skandala, biva izbačen – jer postoji država i postoje porezi, a samo su porezi i smrt u životu izvesni – u najniži rang takmičenja, pod novim imenom, da nađe sebe, da se pročisti, da se vrati jači nego ikada, pametniji za lekciju koju je savladao na najteži način.

Kakva naoko divna fudbalska priča: Rendžers je u četvrtoj ligi, ali je stadion Ajbroks krcat vernim narodom koji se kune u plavu boju i zastavu sa Junion Džekom, iz kluba su, poput pacova s broda koji tone, pobegli legionari i plaćenici, ostali su oni koji ga zaista vole, Rendžersova deca, klinci koji znaju da više nema novca, tu su zbog slave i zbog snova o zabijanju gola pred kopom, uprava je neiskvarena, nova i poštena, golman brani kao da nije normalan i sve kako to naš romantičarski duh ume da zamisli i otpeva...

Samo što je to daleko od istine jednako koliko i Marakana od Ajbroksa ili ako tako hoćete, Kup kupova 1972. i Kup šampiona 1991. od Anno Domini 2014...

Dve godine nakon što je najuren u četvrtu ligu, Rendžers – sada drugoligaš sa već uveliko overenom kartom makar za plej-of, što će verovatno značiti i povratak u društvo najboljih škotskih ekipa – slomljeni je, obogaljeni klub, neuspeli eksperiment, kao pokvarena igračka koja daje znake života, ali ne može da se pomeri ni milimetar, ma koliko snažno pritiskali dugmiće.

Kulminacija je stigla ove sedmice: Ali Mekojst, najveći napadač u istoriji kluba, legenda i ikona, čovek koji je živeo za Rendžers i koji bi, samo da je trebalo, za njega i umro, podneo je neku vrstu ostavke na mesto menadžera. „Neku vrstu“ jer ništa u današnjem Rendžersu nije normalno i ništa nije jednostavno: on je, u stvari, samo aktivirao stavku iz ugovora koja kaže da od trenutka podnošenja ostavke mora da prođe najviše 12 meseci, te će Mekojst, s tako čudnim mandatom, možda i završiti sezonu na čelu kluba.

Mekojst – zvali su ga „Super-Ali“ – bio je talenat kakav se severno od Hadrijanovog zida rađao tek svake decenije, ako i tada. Dve godine zaredom bio je najbolji strelac svih evropskih liga, punih petnaest sezona bio je prvo ime na spisku igrača i prvo ime na usnama navijača, Rendžersu je nekad išlo, a nekada nije, ali uvek ste mogli da računate na to da će Mekojst postići makar jedan gol...

Takvih igrača, vernih skoro čitave karijere svom klubu (sem poslednje dve-tri sezone, koje je kao veteran više odšetao nego odigrao u Kilmarnoku), nema mnogo u Srbiji, ali njegov povratak na čelo kluba u problemima bio je događaj prve vrste za svakog poklonika kluba s Ajbroksa. Kao kada bi Zvezdu vodila trenerska komisija sastavljena od svih igrača iz Barija, ili kao kada bi u Partizanu vaskrsli Bobek, Galić i Čebinac i rekli „Ajde, momci, dosta ste se igrali trenera, dajte da vidimo šta možemo da uradimo“.

U glavama naših vajnih komentatora, stručnjaka i funkcionera, propast Rendžersa bila je prikriveni blagoslov: hajdemo i mi tako, hajde da krenemo iz početka, s belim papirom ispred sebe, da zaboravimo na ovo što je bilo, da režiramo srpski fudbalski Feniks, čiji će pepeo već za nekoliko godina mirisati poput tamjana. Neće biti večitog derbija jedno vreme, ali Bože moj, preživećemo i to....

A u stvarnosti, Rendžers jedva preživljava, uprava se menja češće nego Zvezdina - a Zvezdina deluje kao da samo još ljudi što čekaju „pedesetdevetku“ nadomak stadiona nisu zadužili neku funkciju – iako drugoligaš, klub ima drugi najveći ceh za plate u celoj Škotskoj (iza, naravno, najvećeg rivala Seltika), u junu 2014. prijavljeni su gubici od 8.300.000 funti (10.500.000 evra) i da nije bilo Majka Ešlija, gazde Njukasl Junajteda, koji je letos uleteo sa tri miliona, radnici na Ajbroksu bi verovatno štrajkovali glađu, a ekipa, nedovoljno dobra da uđe u klinč s Hartsom, razbežala bi se jednako koliko i u julu 2012...

Klub grca u dugovima, a sapunica koju su režirali novi funkcioneri oterala je vernu čeljad sa stadiona. Sezonu pre ove, kada je Rendžers bio u trećem rangu takmičenja, prodato je čak 34.000 sezonskih karata. Ove godine – dvostruko manje. Na tribinama se sve češće mogu videti redovi i redovi praznih stolica, tvrdo navijačko jezgro osnovalo je neki svoj paralelni fond za oporavak, apelujući da se više ne daju novci lopovima iz Uprave, svakih mesec-dva pojavi se neki sumnjivi biznismen – ako se od Majka Ešlija uopšte može biti sumnjiviji – i ponudi da postane novi čelnik, obećavajući, po dobrom starom srpsk... pardon, škotskom običaju, da će Rendžers uskoro ponovo biti šampion i da će reflektori Ajbroksa opet obasjavati Barselonu, Real, Liverpul ili Romu.

Navijači su se sada – iako je to do pre samo nekoliko sedmica izgledalo nemoguće – okrenuli i protiv Mekojsta, kojeg optužuju da nije dovoljno dobar trener, ali i za okretanje glave od problema.

Rendžers je, da poentiramo, jednako nesrećan i razoren kao i one godine kada je, posramljen, morao da se odrekne svog slavnog imena i da se bori da mu makar titule – a ima ih više nego ijedan evropski klub: 54 šampionata, 33 kupa, 27 liga kupova, onaj Kup kupova – ostanu netaknute.

A to je lekcija koju mnogi u Srbiji, zaslepljeni romantikom i jaki na rečima da će biti uz svoj tim i ako on bude igrao Prvu beogradsku ligu, pa najdalje putovao u Ugrinovce ili Veliko Selo, ne vide i ne žele da vide. Nije dovoljno igrati se igre „puj-pike ne važi“, nije dovoljno otići nekoliko rangova takmičenja ispod i pustiti decu da igraju, ne, dok god ima nesposobnih funkcionera, dok god ima korumpiranih zvaničnika, dok god ima menadžerskog rešetarenja, dok god ima predsednika za koje niko ne haje, Rendžers, Zvezda, koji god veliki klub, ma kako se zvao, neće biti srećan ni stati na svoje noge.

Jer ona neuhvatljiva ptica feniks je, na kraju krajeva, samo legenda.