Kurdi sanjaju državu

Kada je pre 100 godina pravljen Bliski istok kakav znamo danas, voljom Britanije i Francuske – Kurdi su ostali bez države. Od tada sanjaju nezavisni Kurdistan. U međuvremenu Kurdi odbacuju srp, čekić i zvezdu petokraku i postaju liberali Bliskog istoka. Uz novog saveznika, Ameriku, čekaju ostvarivanje vekovnog sna.

Svijet 20.11.2014 | 09:22

Od sovjetskih saveznika i terorista, do dobrih momaka sa Bliskog istoka. Tako se, u očima Zapada, menjala slika o Kurdima. Sirijski Kurdi danas su poznati kao glavni američki saveznici u borbi protiv Islamske države. Ali manje je poznato da su Kurdi najbrojniji narod na svetu koji nema svoju državu. U četiri zemlje Bliskog istoka živi oko 35 miliona Kurda.

"To je broj stanovnika koji odgovara današnjem broju Ukrajinaca u Ukrajini i to je jedini narod tog volumena i tog broja koji nema svoju državu", ističe Enes Karabegović, dugogodišnji jugoslovenski diplomata i bivši ambasador SRJ u Iraku.

Kurdi su drevni nomadski narod, iranskog porekla, koji se po mnogo čemu razlikuje od svojih komšija. Kurdi su većinski suniti, ima i šiita i alavita, ali Kurdima vera nije toliko važna kao nacija. Od komšija se razlikuju u još nečemu. Žene kod Kurda imaju ista prava kao i muškarci, pa nije retko da ih vidimo i u vojsci.

Kroz istoriju, Kurdi su trpeli pritiske turskog i arapskog nacionalizma. Bili su pod Otomanskom imperijom. Kad se ona raspala, posle Prvog svetskog rata, nisu dobili državu, iako je tadašnji američki predsednik Vudro Vilson govorio da i Kurdi imaju pravo na samoopredeljenje. Međutim, Britanija i Francuska su mislile drugačije.

"Kada se pravio Bliski istok kakav znamo danas, između 1918. i 1923. godine, kada su granice crtala dva čoveka – Majk Sajks i Pjer Piko, britanski i francuski diplomata, Kurdi su podeljeni u postojećim državama", kaže Dušan Spasojević, bivši ambasador Srbije u Turskoj.

Od tada, skoro čitav vek Kurdi sanjaju nezavisnu državu. Prema tom snu, nezavisni Kurdistan bi trebalo da obuhvati severni Kurdistan u Turskoj, gde danas živi najmanje 15 miliona Kurda, mada Kurdi kažu da ih ima bar 22 miliona, zatim južni Kurdistan u Iraku, gde živi oko šest miliona Kurda, istočni Kurdistan u Iranu, gde ih živi nešto manje od osam miliona i zapadni Kurdistan u Siriji – gde živi najmanje dva miliona Kurda.

Enes Karabegović kaže da bi u slučaju da se to desi bila promenjena kompletna politička arhitektura Bliskog istoka, odnosno granice Turske, Iraka, Sirije, Irana. "Stvaranje nezavisne kurdske države imalo bi efekat atomske bombe", naglašava Karabegović.

Srce kurdskog pokreta je u jugoistočnoj Turskoj, regionu koji se nezvanično zove turski Kurdistan. Iz tog regiona dolazi i najpoznatiji Kurd Abdulah Odžalan. Od početka 80-ih godina Odžalan predvodi vojnopolitičku organizaciju – Radničku partiju Kurdistana, koja je izvodila oružane napade na tursku vojsku i vladine zgrade, a Zapad je smatra terorističkom organizacijom.

Najpoznatija kurdska partija nastala je na kurdskom nacionalizmu i socijalizmu, a njeni borci nosili su petokraku, srp i čekić, sledeći Sovjete, koji su Versaj smatrali kapitalističkim projektom. Otuda Radnička partija Kurdistana.

Abdulaha Odžalana je 1999. uhapsila CIA, a turski sud ga je osudio najpre na smrt, pa na doživotnu robiju. Radnička partija Kurdistana i danas je na listi terorističkih organizacija u većini zapadnih zemalja, mada se ta slika polako menja, a Odžalan, iz zatvora na ostrvu Imrali, sve više poziva na političku, umesto oružane borbe.

"U početku kada je takozvana Oslobodilačka vojska Kosova izdavala svoja prva saopštenja, na njihovim kapama su bili petokraka, srp i čekić. Onda su ih njihovi saveznici po njih veoma pametno posavetovali da se odreknu svoje ružne marksističke, staljinističke, maoističke prošlosti, i na taj način su bili prihvatljiviji zapadnoj publici. Kurdi takođe, korak po korak, mnogo sporije nego što su to uradili Albanci, odriču se srpa i čekića i postaju liberali Bliskog istoka", ističe Dušan Spasojević.

Kurdi u Turskoj nemaju nikakvu autonomiju. Ali u susednom Iraku skoro da imaju nezavisnu državu – Irački Kurdistan. Kurdski borci su učestovali na strani Irana u iračko-iranskom ratu 80-ih godina. Odgovor Sadama Huseina bio je oštar. Najveći zločin nad iračkim Kurdima desio se u Halabdži 1988. godine, kada je stradalo pet hiljada Kurda.

"Na kraju je režim Sadama Huseina dao neku vrstu autonomije, pomalo i prisiljen, jer je to vreme koincidiralo sa vremenom zaoštravanja između Zapada i Iraka, vremenom bombardovanja Iraka i vremenom kontaminacije režima Sadama Huseina", kaže Karabegović.

Irački Kurdi se polako okreću Zapadu, a ozbiljniji američki saveznici postaju 2003. kada su učestvovali u rušenju režima Sadama Huseina. Amerikanci su tada u Irak želeli da uđu preko Turske, ali su glavni američki saveznici u regionu to odbili. Amerikanci su novog saveznika pronašli u Kurdistanu, na severnom delu Iraka.

Nagrada stiže već 2005. godine, Irački Kurdistan je dobio novi ustav, prvog predsednika u istoriji i vojsku – takozvanu Pešmergu, ili u prevodu borce za slobodu. Iračka vojska od tada ne može da uđe na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Poslednjih godina Irački Kurdistan se ubrzano razvija, najviše zbog velikih nalazišta nafte i gasa. Danas su u glavnom gradu Erbilu sedišta velikih američkih, ruskih, francuskih naftnih kompanija. I dok u Iraku besni verski rat između sunita i šiita, u Iračkom Kurdistanu svih ovih godina je relativno mirno, pa zapadni mediji često govore o drugačijem Iraku.

Poznavaoci kurdskog pitanja kažu da Kurdi danas proživljavaju romantičarski nacionalizam kakav su Evropljani živeli u 19. veku. A kako je Irački Kurdistan region sa najviše obeležja državnosti, za mnoge je upravo on pijemont nacionalnog ujedinjenja svih Kurda.

Enes Karabegović, pak, navodi da pijemont može da bude samo u Turskoj, jer je kurdska zajednica tamo najbrojnija, navodeći podatak da u samom Istanbulu živi čak 1,7 miliona Kurda.

Ipak, neke stvari ne idu u prilog pankurdskom ujedinjenju. Trećina iranskih kurda su šiiti i potpuno su lojalni iranskoj državi. Od svih država u regionu Kurdi su najviše integrisani u politički život Irana, gde imaju čak i gradonačelnika Teherana. A i iranska država nikada nije bila tako oštra prema Kurdima kao iračka i turska. Tako će kurdski Garibaldi verovatno doći ili iz Turske ili iz Iraka. Ali najveći problem će mu biti što se pola Kurda na Bliskom istoku ne razume između sebe.

"Oni govore dva jezika, jedan se zove zaz i to je jezik Kurda koji žive u Turskoj i na severu Sirije, dok su irački i iranski Kurdi govorili drugim jezikom i nije postojalo razumevanje", objašnjava Dušan Spasojević. Ipak, to se polako menja, jer Kurdi rade na standardizaciji jezika.

Ali, konačno, pitanje je kako će Amerika odigrati po kurdskom pitanju? Glavni američki saveznik u celom regionu je bez dileme Turska, čija je vojska druga po brojnosti u NATO-u, odmah iza američke. Ali glavni američki saveznici u Siriji su, silom prilika, Kurdi.

Na jugoistoku Turske nedavno su izbile krvave demonstracije jer tamošnji Kurdi nisu bili zadovoljni što Turska ne šalje pomoć njihovoj braći u Kobaneu. Pojedini zapadni mediji čak su objavljivali fotografije sa sirijsko-turske granice na kojima turski vojnici mirno pričaju sa borcima Islamske države. Ako sirijski Kurdi poraze Islamsku državu, verovatno će tražiti nešto zauzvrat – možda autonomiju, a možda i celu državu.

"Pobedama protiv Islamske države oni obezbeđuju podršku da i u Siriji dobiju autonomiju kao u Iraku. Jednom kada zaokruže autonomije u Iraku i Siriji, samo je pitanje dana kad će istaći zahtev za autonomijom u Turskoj, a kada budu imali autonomiju u sve tri države na jednoj tromeđi gde su oni fizički prisutni i dominantni, pitanje će biti koji će istorijski trenutak doći da oni istaknu zahtev za ujedinjenje i pravljenje Kurdistana", zaključuje Dušan Spasojević.

Kurde danas možda najbolje opisuje pomalo otrcana rečenica "Tako blizu, a tako daleko". Bar 30 miliona njih nestrpljivo čeka nekog novog Vudra Vilsona. Sto godina posle Prvog svetskog rata Kurdi za saveznika ponovo imaju Ameriku. I znaju da nikad neće biti bliže državi nego danas.