Video sjećanja: Partizan - Roma

Iza svega su ostali velika sumnja, knjiga koja je godinama zabranjivana, gomila optužbi i prljavog veša, gorak ukus u ustima navijača crno-belih... Ali nijedan dokaz da je to bila nameštaljka, iako velika većina svedoka dvomeča Kupa UEFA jeseni 1988. nema ni najmanju dilemu da je sve bilo režirano.

Fudbal 01.11.2014 | 00:00

„Dosije“ o kontroverznom meču u Rimu sadrži mnoga imena: Žarko Zečević, Ivan Ćurković, Slobodan Milosavljević, Dino Viola, ali i Branko Bulatović, Sep Blater, Lenart Johanson, Radovan Badža Stojičić...

Počelo je kao najlepša bajka, melem za dušu navijačke armije crno-belih, a završilo se kao užasni košmar i najveća sramota u Partizanovoj istoriji. Veća i od Fljamurtarija. Jesen 1988, drugo kolo UEFA kupa: Partizan – Roma. Prvo je bila veličanstvena oktobarska noć u Beogradu i jedna od onih blistavih pobeda Parnog valjka – doduše garnirana ne baš malim incidentima na tribinama – a onda, nakon samo dve nedelje, „ono“ u Rimu, čiji epilog ne pada u zaborav ni posle više od 25 godina. Geneza „onog“ tekla je ovako: čudno – sumnjivo – istraga – NAMEŠTENO! Ali nikada zvanično dokazano...

Partizan je u Humskoj razbio Romu, slavio sa 4:2, pa je na „čizmu“ otišao kao favorit. Poraz od tada istrošene, ali i dalje snažne Vučice (0:2), koji je značio i eliminaciju, verovatno nikoga ne bi začudio da se sve nije odigralo kako se odigralo...
“Bez razloga... Bez ikakve potrebe sapleten je Rudi Feler! To Vladimir Vermezović nikako nije smeo da uradi!“, komentar Zvonka Mihajlovskog nakon prekršaja defanzivca crno-belih nad nemačkim asom zapravo je bio prvi nagoveštaj da će se o svim tim čudnim okolnostima iz Rima pričati još mnogo, mnogo godina.

Zbog toga je u drugi plan pao i taj veliki Partizanov trijumf u Beogradu. Prepun stadion JNA, spektakl u režiji Grobara, prelep ambijent na tribinama, gromoglasna pesma, sveće, baloni, bakljada... A na terenu rastavljanje slavnog rivala na sitne deliće. Uške Vučićević je dirigovao, centrirao, pakovao, pogađali Đukić, Milojević i Vermezović. U zaborav je zbog rimskog scenarija palo i čuveno iživljavanje Vladislava Đukića nad nesrećnim Manfredonijom koji će u revanšu čak dobiti i crveni karton.

Dva detalja s te prve utakmice mnogo su važna za sve ono što će uslediti. Na istočnoj tribini u jednom trenutku meča izbio je požar (zapaljen sunđer za skok uvis), da bi potom kapiten italijanskog tima Đuzepe Đanini bio pogođen kovanicom s tribina. To je, zapravo, u ovom slučaju bio povod za „mutne radnje čelnika crno-belih“, kako je u svojoj zabranjenoj knjizi „Najveće mućke čelnika FK Partizan u protekloj deceniji“ napisao Slobodan Milosavljević, jedan od ljudi iz tadašnje uprave. Nekadašnji rukometaš izneo je tom prilikom niz optužbi na račun Žarka Zečevića i Ivana Ćurkovića.

Naime, Partizan je zbog pomenutih dešavanja na tribinama drakonski kažnjen, i novčano (blizu 200.000 švajcarskih franaka), ali i „zaključavanjem stadiona“. Kako klub nije bio u mogućnosti da plati kaznu, Roma je, navodno, priskočila „u pomoć“. Tako je sve počelo...

Po priči Slobodana Milosavljevića, Partizanovi i Romini čelnici održali su nekoliko sastanaka u Cirihu na kojima je dogovoreno nameštanje revanš-utakmice. Sporazum je bio jednostavan: Roma ide dalje, a crno-beli dobijaju pozamašnu sumu novca za „pretrpljenu moralnu štetu“. Dinu Violi, tadašnjem prvom čoveku rimskog kluba, bilo je potrebno da Vučica dogura što dalje u Evropi kako bi sačuvao fotelju. Milosavljević ne navodi o kojoj se sumi tačno radi, ali u knjizi piše kako je zapravo bio kurir prilikom isplate „druge rate“ od 1.500.000 maraka.
"Bio sam na izvlačenju parova sledeće godine u Ženevi. Sa mnom i predsednik Ćurković. Posle žreba mi je rekao da će doći neki ljudi iz jedne italijanske agencije, otišao u svoju kancelariju i poručio da mu javim šta sam uradio. Stvarno je došao čovek, pitao me, video da sam iz Partizana i rekao da treba da završimo neke stvari, neke poslove. I tu se pojavljuje ta famozna suma. Meni su se noge odsekle. Doneo je novac u pilotskoj torbi, milion i po maraka!", ponovio je istu priču Milosavljević i u „Poligrafu“ kod Jugoslava Ćosića.
"Kada je on meni naglasio da je to druga rata, ja sam ga pitao: „Koliko toga još ima?“ A on će meni: „To nije ni moje ni tvoje da znamo.“

Milosavljević je dalje objasnio da je od Žarka Zečevića dobio naređenje da 500.000 maraka odnese Ćurkoviću u njegov apartman u hotelu Interkontinental u Ženevi, a da ostatak novca treba da donese u Beograd. Telefonska konverzacija s generalnim sekretarom bila je veoma zanimljiva:
"Čekaj bre, Zeko. To je velika para. Prvo će nam uzeti novac. Drugo, mene će uhapsiti. Nosim milion maraka, ja to moram da prijavim".

Po Milosavljevićevoj priči, Zečevićeva uputstva bila su sledeća:
"Pogledaj ko je najviši carinik tamo, idi kod njega i kaži da imaš duplo piće, jedno nosiš za mene".

To je bio neki bivši košarkaš. Došao sam kod njega, pitao me je da li imam nešto, odakle dolazim... Rekao sam mu da imam dve flaše viskija, jednu za sebe, a drugu za mog generalnog sekretara. Kada je pitao za kog sekretara, imenovao sam Žarka Zečevića. Onda je on rekao: „Prođite.“ I tako sam prošao carinu.

Milosavljević je prilikom predaje novca tražio od Zečevića da potpiše priznanicu, što je ovaj i učinio. Kasnije se ta priznanica našla u dokaznom materijalu, ali je prvi čovek Partizana insistirao na tome da je u pitanju falsifikat. Čak i kada je na jednom institutu u Švajcarskoj dokazana verodostojnost.

Knjigu „Sve mućke čelnika FK Partizan“ Slobodan Milosavljević je izdao 1995, sedam godina nakon svih tih događaja. Ono što je napisao i potkrepio dokazima proizvelo je pravi mali haos, ne samo u jugoslovenskom fudbalu, već u vrhu UEFA i FIFA. Prvo što je uradio nakon toga bilo je da ode kod generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića...
"Njegova dužnost bila je da oformi komisiju koja bi mogla da utvrdi navode iz knjige za koje ja imam svu dokumentaciju. Ali Bulatović je to odbio da učini. Izbegavao me je. Nisam odustao i jednog jutra me sekretarica Jadranka najavljuje, ja čekam više od sata pred kancelarijom, valjda da bi Bata obavio razgovor sa Zečevićem. Ulazim u kancelariju, on me mrzovoljno prima govoreći da ne želi da sastavi nikakvu komisiju. Kažem mu da ću slučaj prijaviti UEFA, a on mi odgovara: „Ne talasaj mnogo da te ne bi pojeo mrak“, prisećao se Milosavljević, za koga će pravi pakao tek uslediti.

A OD MIRKA MARJANOVIĆA – STAN

Pre nego što su dokazi o nameštanju utakmice u Rimu dospeli do UEFA i FIFA, Partizanovi čelnici pokušali da su u svom dvorištu reše stvar. Na tom zadatku bio je angažovan ni manje ni više do tadašnji premijer Jugoslavije i počasni predsednik crno-belih Mirko Marjanović.

Slobodan Milosavljević pisao je i o tom slučaju...
"Ponudio mi je stan, a kada sam odbio, on je odgovornost prebacio na Božu Martinovića, direktora „Jugometala“ koji ga je nasledio u klubu. Boža meni sada nudi proširenu opciju. Pitam ga: „Kakva opcija?“ A on meni: „Pa znaš, Slobo, stan će biti opremljen! Televizor, frižider, šporet...“ Onda ja napravim štos, kao kukam govoreći kako ja sve te stvari imam! Boža odgovori: „Pa čekaj, ti nas zavitlavaš!“ Odgovaram: „Ne, ja vas ne zavitlavam, nego zajebavam.

Branko Bulatović do ubistva u širim krugovima nije smatran za čoveka koji bi učestvovao u takvim stvarima. Ipak, oni malo bolje upućeni često su umeli da mu spočitaju prebijanje kragujevačkog sudije Dobrivoja Srećkovića u tunelu na stadionu Pod Goricom dok je bio direktor Budućnosti. Nesrećni arbitar je jedva preživeo te batine, a sud je Bulatovića i još dvojicu njegovih saradnika (Bajica Martinović i Buda Marković) oslobodio optužbi zbog nedostatka dokaza. Zanimljivo da spor Srećkovića i Budućnosti još traje, iako se sve to dogodilo 1984. godine?!

Slobodan Milosavljević je ozbiljno shvatio pretnju Bate Bulatovića, ali i dalje nije odustajao. Život mu je spaslo možda i to što je odmah o svemu obavestio UEFA, pa je čitava afera poprimila međunarodne razmere.
"Prijatelji su mi kasnije pričali da su čuli Zečevićevog ličnog prijatelja Badžu Stojičića koji je čak pitao: „Da ga sklonimo?“ Zeka je odgovorio: „Neka, znam mu roditelje, smiriće se on, spustiće loptu.“ Poslušao sam mog advokata i sklonio se na šest meseci. Prethodno su me 30 sati tukli i ispitivali u policiji".

Sve je posle kontaktiranja evropske „kuće fudbala“ otišlo predaleko i istraga nije mogla da se izbegne, ali na taj slučaj nikada nije stavljena tačka. Tačnije, dokazi su večno ostali u fioci tada prvog čoveka UEFA Lenarta Johansona.

Milosavljević tvrdi da su preko svojih veza Ćurković i Bulatović uspeli da zaustave istragu obećavši Šveđaninu podršku nekoliko moćnih klubova na predstojećim izborima u FIFA, gde je prijavio kandidaturu. Uz to, igrači koji su priznali da su dobili novac za poraz, a koje Slobodan Milosavljević poimence ne pominje u knjizi, povukli su svoje iskaze na sučeljavanju u Ženevi. Takođe, aktiviran je i italijanski lobi, koji se još od Artemija Frankija baš dobro učvrstio na svim nivoima u UEFA.
"Johanson zatim na inicijativu Bate Bulatovića dolazi u posetu Partizanu i Crvenoj zvezdi. Žarko Zečević gostu poklanja zlatnu plaketu Partizana i dres sa njegovim likom. Posle posete Beogradu, on sa suprugom Lolom odlazi 10 dana na Sveti Stefan na poziv FK Partizan. Domaćin mu je Ivan Ćurković, predsednik kluba. Tu je sklopljen konačni dogovor da se istraga zamrzne".

 

Ali tu nije kraj. Događaji iz Rima uticali su čak i na izbor za prvog čoveka FIFA?! Posle Johansonovog dolaska i boravka u Crnoj Gori, Milosavljević je otišao korak dalje...
"Shvativši da su i čelnici UEFA korumpirani, celokupnu dokumentaciju šaljem direktno na ruke generalnom sekretaru FIFA, gospodinu Sepu Blateru. U to vreme počinje kampanja za predsednika. Kandidati su, između ostalih, Blater i Johanson. Sep Blater odnosi tesnu pobedu u prvom krugu, on i Johanson odlaze u drugi krug glasanja, ali Šveđanin odjednom odustaje od dalje agitacije. I Blater je novoizabrani predsednik. Narednog jutra me zove jedan novinar iz Ciriha i kaže mi: „Čoveče, znaš li ti šta si uradio, zeznuo si Johansona, zbog tebe je pukô. Blater ga je ucenio!“ Šta se desilo? Odlaskom u drugi krug glasanja Blater je Johansonu pokazao dokumentaciju koju sam mu poslao na ruke. Ovaj nije imao kud. Odustaje od kandidature da ne bi izgubio i mesto u UEFA".

ROMA – PARTIZAN 2:0 (1:0)

MESTO: Rim. DATUM: 9. novembar 1988. STADION: Olimpiko. GLEDALACA: 20.755. SUDIJA: Viktorijano Arminio (Španija). CRVENI KARTON: Manfredonija 48. minut. STRELCI: Feler u 21. i Đanini u 72. minutu iz penala.

ROMA: Tankredi, Tempestili, Odi, Nela, Manfredonija, Dezideri, Đanini, Andrade, Konti, Polikano, Feler
Trener: Nils Lidolm

PARTIZAN: Omerović, Klinčarski, Vermezović, Sredojević, Spasić, Milojević, Brnović, Batrović, V. Đukić, Vučićević, Vokri

Trener: Momčilo Moca Vukotić

A sam tok tog famoznog meča u Rimu malo ko pamti. Partizan je bio bled (što i ne treba čudi ako se u obzir uzme sva prethodna priča), Roma poprilično nezainteresovana, ali dovoljno kvalitetna da iskoristi sve kikseve Beograđana. Licitiralo se godinama s imenima igrača koji su „prodali“. Milosavljević tvrdi da su šestorica igrača bila upućena u sve. Pominjala su najčešće imena Klinčarskog, Vermezovića, Đukića, Vokrija... Vladimir Vermezović, krivac za oba gola, prošao je najgore, pošto mu je „jug“ čak i stihove posvetio: „Oj Vermeze, kurvo stara, kol'ko su ti dali para“.

Puka koincidencija ili ne, tek gotovo svi igrači koji su se pominjali kao učesnici u nameštaljci ubrzo dobijaju angažman u inostranstvu. Pričalo se kako im je uprava svima pronašla klubove i tako se revanširala za uslugu. Klinčarski i Vermezović kasnije su postali treneri u Humskoj. Poslednji koji je palio vatru i podsećao na ovu ružnu epizodu iz Partizanove istorije bio je Nebojša Uške Vučićević, i to baš u intervjuu MOZZART Sportu.
"Kao i cela javnost, saznao sam tek kasnije da je ta utakmica u stvari bila nameštena i da su neki igrači, njih četvorica-petorica, zajedno s rukovodstvom prodali meč! Sve njih bi trebalo da bude sramota. Kada sam čuo šta se dogodilo, sazvao sam odmah konferenciju za medije na kojoj sam obelodanio da nemam nikakve veze s tom pričom u Rimu. Od tada vlada zavera ćutanja, niko ništa ne sme da pomene i ispostavilo se da sam sebi učinio medveđu uslugu. A da sam ćutao, i ja bih verovatno, kao i mnogi drugi, dobio priliku da sednem na Partizanovu klupu", oštar je bio Vučićević.

U ovoj izjavi mnogi su pronašli neizgovoreno ime Vladimira Vermezovića koji će mnogo godina nakon Rima biti akter još jednog meča o kome se priča u negativnom kontekstu, doduše tada kao šef struke crno-belih. U pitanju je duel sa izraelskim Makabijem. Zasad samo čudan...