Video - Sjećanja: Noć kad pade Kajzer i 'rodi' se Deki!

Pre 18 godina, Crvena zvezda je ostvarila pobedu koja se i danas smatra najvećom u poslednjih dve i kusur decenije, a podsetite se kako je tu utakmicu doživeo i preživeo njen 18-godišnji heroj.

Fudbal 30.09.2014 | 18:00

Kada je bila na vrhuncu slave i moći, Crvena zvezda je zbog politike i sankcija doživela težak udarac i morala da rasproda šampionski tim. Ko zna da li bi još neka evropska kruna došla na Marakanu, da je sve ostalo normalno.

Posle sankcija više ništa nije bilo isto. Umesto evropske krune, ambicija Crvene zvezde je bila da prezimi u Evropi i dočeka „kratke rukave“. Ipak, navijači su to brzo prihvatili kao realnost i Marakana je opet postala mesto gde se igra dobar evropski fudbal. Povratak na međunarodnu scenu 1995. godina je bio bolan, pošto je Zvezda doživela iznenađujući neuspeh protiv Ksamaksa. Na prvu pobedu se čekalo do jeseni 1996. godine. Zvezda je u prvom kolu KPK na gol u gostima izbacila Harts (0:0, 1:1), usledio je dvomeč sa Kajzersaluternom i minimalan poraz u prvoj utakmici u Nemačkoj.

Oto Rehagel je dva meseca ranije preuzeo nemački klub. Kajzerslautern u KPK igrao kao osvajač kupa Nemačke iz prethodne sezone u kojoj je ispao u Cvajtu. Prvi put u istoriji. Do tada je uz Keln, Ajntraht i Hamburg bio jedan od četiri dinosaurusa Bundeslige koji su odigrali svaku sezonu u eliti. Rehagel ih je preuzeo da ih vrati natrag u elitu. U tome će i uspeti, jer će u toj sezoni izboriti plasman u prvoligaški rang, a već u sledećej ipisati istoriju kada sa Kajzerom osvoji Bundesligu!

Taj i takav moćni Kajzer sa dvojicom finalista EP 1996. Kukom i Kadlecom, legendarnim Andreasom Bremeom, Brazilcem Ratinjom i ostalima dolazi u Beograd. Krcata Marakana, 26. septembar 1996. godine. Poslednji put kda se slavila evropska pobeda na Marakani, bilo je to protiv minhenskog Bajerna u onom legendarnom polufinalu KEŠ. Nemci kao Zvezdina sudbina.

To veče je Zvezda zabeležila jednu od najslavnijih pobeda u klupskoj istoriji. Ta pobeda je i do dana današnjeg najveći uspeh kluba sa Marakane u evrokupovima posle ukidanja sankcija. Od nje je prošlo 18 godina. Najbolji način da se podsetimo tog trijumfa je da ga prepriča njegov glavni junak - Dejan Stanković.

Prenosimo odlomak iz knjige „Dejan“, autobiografije našeg proslavljenog fudbalera. Kako je on doživeo i preživeo Kajzer...
„Punoletstvo obeležavam u avionu za Nemačku, moj drugi otac Pižon Petrović mi govori 'Deki, slavićemo posle Kajzerslauterna'. Nemci ozbiljna priča, ozbiljna ekipa, sa mnogo reprezentativaca. Kadlec, Breme, Vagner, Kuka, Ridl... Na Fric Valteru igramo, oni daju gol i pobeđuju 1:0. Mnogi su tada pomislili, slika već viđena. U raskoraku nam dolazi Partizan, nama glava u revanšu i naravno da oni to koriste. Tražila se, ipak, karta više. Marakana, puna, igla nema gde da padne.

Iz ekipe koja je izgubila u prvom meču samo ja ne igram. Ljubojević je počeo... Piki me stavlja na klupu. Ali, već posle pola sata me zove i kaže 'sedi ovde pored mene'. I počinje da priča, 'vidi ovo, vidi ono, vidiš vezni red, vidiš gde možeš da pomogneš.' Šalje me na zagrevanje i ulazim odmah na poluvremenu.

Prva lopta njima, druga lopta njima, treću sam šutnuo u aut. Katastrofa. Četvrti dodir, polukontra za nas, istrčavamo Zoki Jovičić i ja, on mi je daje i posle toga ja kažem Božja volja! Da uspem da je iskontrolišem, da prediblam onog Koha, čupavog, i da je uputim ka golu i da padam i da je ne vidim, vidim samo da je Rajnke nema na ruci. Nisam video kako je ušla u mrežu, samo sam čuo – gol! 1:0, 55. minut. E to je osećaj! I sada kada gledam te kasete s vremena na vreme, CD, ne gledam više gol, nego stadion, gledam publiku. Navijanje. I idemo u produžetke. Cepamo se s njima, sve, opet Božja volja. Duga lopta, Zoki Jovičić se izbori, centrira, neko je skine golmanu s ruke, ja je tamo na 16 primim, kao da sam pre toga odigrao 140 evropskih utakmica. Tup, 2:0! Istrčavam na sever, dobijam žuti karton. To je već polako ostvarenje sna. Da budeš u Zvezdi, da nosiš „desetku“, da rešavaš važnu utakmicu. Isprašili smo Nemce.

Naredno jutro osetiš da ti se život promenio. Da nije kao pre. Nije... Bio si tu, klinac od 17 godina, igrao si, davao neke golove, ali tada, posle Kajzerslauterna, osetiš da ti se život promenio. Tada sam stavio temelj i krenuo da gradim drugi sprat. Ali, imao sam čvrstinu. Mnogo je slučajeva kada su neki odleteli, imali turbo ubrzanje, sve dodirnuli, i novac, i kola, i devojke, sve, sve... I kada krenu nizbrdo, nemaju za šta da se uhvate. Ja sam svaku svoju stepenicu najpre dobro uradio pa stao na nju.

„Vunderkind“, „Nemci zgaženi“, „Mali – veliki Dejo“, „Desetka za desetku“... Naslovi. Izjava milion. Žreb nas je kasnije poslao na Barselonu.“

26. septembar, 1996. godine.
CRVENA ZVEZDA – KAJZSERSLAUTERN 4:0 (1:0, 0:0)
/Dejan Stanković 55, 97, Njeguš 107, Pantelić 120/
Stadion: Marakana (60.000 gledalaca)
Sudija: Erik Blero (Belgija)

Crvena zvezda: Milojević, Živković, Đorđević, Njeguš, P. Stanković, Sakić, Ognjenović (od 84. Pantelić), Vanić, Jovičić, Anić, Ljubojević (od 46. D. Stanković)
Kajzerslautern: Rajnke, Grajner, Kadlec, Breme, Vegman, Vagner, Kuka (od 90. Rajh), Frank (od 81. Riše), Ratinjo, Šefer, Kof (od 77. Ridl)