Životna priča legende - Šandora Kočiša

Priča o zlatnoj generaciji mađarskih fudbalera jedna je od onih s tužnim krajem, u kojoj su fudbalski genijalci možda i najromantičnijeg doba ove igre doživeli jedan od najtežih poraza koje sport pamti (onaj od Nemačke u finalu SP 1954) i više se nikada nisu okupili da u istom sastavu odigraju još koju. Životna priča Šandora Kočiša, neverovatnog strelca kojeg pamtimo po nadimku Zlatna glava, mnogo je tužnija od ove više puta ispričane…

Fudbal 23.09.2014 | 21:15

Helsinki, 28. jul 1952, polufinale Olimpijskih igara. Mađarska Laka konjica vodi na poluvremenu protiv Švedske sa 3:0. Zoltan Cibor, čuveno desno krilo, poznat po nadimcima Ludi i Krpena noga, ulazi prvi u svlačionicu i aplauzom dočekuje sve ostale saigrače. Sve ide po planu, euforija je na vrhuncu. Mađari su toliko dominantni da se finale ne dovodi u pitanje.

Zoli je odigrao sjajno, ponosan je na svoju partiju – namestio gol Puškašu u prvom minutu, a onda naterao Linda da ugura loptu u svoju mrežu – i to se jasno vidi na njegovom licu. Graju prekida smireni glas najmlađeg člana zlatnog tima – Šandora Kočiša.
„Ludi, mogao bi da prestaneneš da gađaš samo Puškaša“, izgovorio je jedva čujno Kočiš, a onda se blago okrenuo „ka levom krilu“ svlačionice.

Tamo je bio Laci Budai, popularni Grbavi. Više nije rekao ni reč, ali bilo je svima jasno da se ista poruka odnosi i na njega. Idejni tvorac Lake konjice, legendarni Gustav Šebeš, nije se mešao…
„Za trenutak smo svi zanemeli. Znate, Puškaš je bio najbolji fudbaler sveta u tom trenutku. Mislim da nikom drugom od nas na pamet ne bi ni palo da tako nešto izgovori“, prisećao se kasnije Cibor i dodao:„ Ali, Šanji je bio potpuno u pravu. Počeli smo da kombinujemo malo sa centaršutevima, visoka za njega, pa niska za Majora… Od deset takvih devet je uglavnom završavalo u mreži“.

Mađarska je tu utakmicu protiv Švedske dobila 6:0, a Šandor Kočiš je zakoračio u legendu. U drugom poluvremenu na dva idealna nabacivanja vinuo se u nebeske visine i „iscepao“ mrežu Kala Svensona. Zlatna glava bila je rođena! Tamo „među zvezdama“ proveo je čitavu karijeru, tamo je i ostao… Zauvek.

Priča o zlatnoj generaciji mađarskih fudbalera jedna je od onih s tužnim krajem, u kojoj su fudbalski genijalci možda i najromantičnijeg doba ove igre doživeli jedan od najtežih poraza koje sport pamti (onaj od Nemačke u finalu SP 1954) i više se nikada nisu okupili da u istom sastavu odigraju još koju. Životna priča Šandora Kočiša mnogo je tužnija od ove više puta ispričane…

Mnogi ne znaju da je Kočiš najbolji strelac u istoriji fudbala, tačnije, golgeter s najboljim prosekom golova u reprezentativnom dresu od Drugog svetskog rata naovamo (68 utakmica/75 pogodaka/1,10), ispred Gerda Milera (62 utakmice/68 pogodaka/1,09). Takođe, jedini je igrač koji je sedam puta postigao het-trik igrajući za nacionalni tim! Na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj imao je prosek golova po meču 2,2, a u Honvedu, u kojem je proveo najveći deo karijere, dao je više golova nego što je odigrao utakmica – 153/145.

Verovatno je još manje poznato da je pre samoubistva koje je počinio u svojoj 49. godini oboleo „od svih mogućih bolesti“…

Šandor Kočiš, u detinjstvu poznat pod nadimkom Kocka, rođen je u Budimpešti 23. septembra 1929. Otac stolar napravio mu je prve cipele za fudbal i krpenu loptu po kojoj je nemilice tukao sve do petnaeste godine, kada je počeo ozbiljno da trenira u mladom timu Ferencvaroša. Zanimljiv je način na koji je trenirao u mladosti….

Tu krpenjaču šutirao je naizmenično levom i desnom u zid, ali tako da mu nijednog trenutka ne padne na zemlju. Ne bi to bilo lako ni sa teniskom lopticom i dva reketa, a kamoli ovako. Otud ta njegova sjajna igra obema nogama. Razlike gotovo da i nije bilo. Glavu po kojoj će ga fudbalska planeta upoznati (a posebno Englezi) „razvio“ je nešto kasnije. I to do savršenstva… Ostrvska štampa, kao po običaju, umela je taj njegov „vazdušni top“ da opiše na najefektiniji način:
„Glava Šandora Kočiša druga je na svetu, odmah posle Čerčilove“.

Nakon što je osvojio titulu s Fradijem 1949, Šanji je iznenada morao u vojsku. Sovjeti su nešto ranije okupirali Mađarsku, uspostavljen je komunistički sistem, a proizvod toga bilo je formiranje novog, vojnog kluba – Honveda. Gustav Šebeš u sportskom svetu bio je „bog i batina“, ali nad glavom mu je visio mač u vidu naredbe novih vlasti: „Olimpijsko zlato je lep rezultat, ali mi hoćemo da postanete svetski šampioni“.

Ugledajući se na austrijski Vundertim i Pocovu Italiju, čija su jezgra činili igrači iz istog kluba, Šebeš je „naredio“ mobilizaciju najboljih igrača Ferencvaroša, među kojima je bio i Kočiš. Pogađate, niko od njih se više nije vraćao među zeleno-bele. Tako je nastao najmoćniji evropski tim toga doba, a Šandor Kočiš se pridružio Ferencu Puškašu u moćnoj navali Honveda.

Rivalitet dva velika asa nije nešto o čemu se često pisalo, ali on je i te kako postojao. Šanji je bio dve godine mlađi i morao je da sluša gazdu, sve do onog slučaja u Helsinkiju s početka priče. Čak su i navijači jedno vreme bili podeljeni:
„Puškaš ima samo levu, a Kočiš obe noge i glavu“, govorili su jedni.

Ipak, ni zaljubljenici u lik i delo legendarnog Galopirajućeg majora nisu ostajali dužni:
„Da, to je tačno. Ali ta jedna Puškaševa noga vredi više od Kočiševe dve i njegove glave“.

Laslo Budai često je imao potrebu da objašnjava koliko je njemu i Ciboru bilo teško da „nahrane“ takve dve aždaje:
„Bilo je sjajno imati takva dva majstora u timu, ali loše u svemu je to što jedan uvek bio razočaran. Ferenc je uvek tražio loptu u noge, Šandor da centriramo visoko. Neverovatno mnogo je mogao da skoči. I onda ili Puškaš ostane nezadovoljan na zemlji ili Kočiš u vazduhu“.

Bilo kako bilo, u igri Honveda i Lake konjice nikakvo nezadovoljstvo nije moglo ni da se nasluti. Sve je funkcionisalo perfektno. Nažalost, taj sjajan tim doživeo je u samo dve godine potpuni raspad. Šokantni poraz u finalu u Bernu od Nemaca predstavljao je početak kraja, a onda i revolucija u Mađarskoj, posle koje je većina igrača iz tog tima prebegla iz zemlje. Proglašeni su izdajnicima.

Bilo je to vreme kada su na Trgu heroja dominirali oni zloglasni kožni mantili, a Lanchid nije svetleo kao danas i nije se baš lako prelazio. Honved je za to vreme bio na raznim turnejama, sve dok se čuveni Konjanici jedan po jedan nisu rasuli po svetu i postali izgnanici. Puškaš je otišao u Real, a Kočiš se tek posle godinu i po dana pauze, zbog neke kazne mađarskog Saveza, pridružio Ciboru u Barseloni. Prethodno, trebalo je da potpiše za Fjorentinu, ali je taj dogovor propao u poslednjem trenutku.

Rivalstvo s Puškašem nastavljeno je i u Španiji. Katalonci na mađarski pogon (Kubala, Kočiš, Cibor) osvajaju dve titule prvaka, međutim, Kraljevski klub je imao mnogo više uspeha u Evropi. Igrao je Kocka s Barsom u finalu Kupa šampiona, ali poraz od Benfike jednostavno je bio suđen. Taj meč igran je na Vankdorfu u Bernu, poprištu onog mitskog stradanja Lake konjice…
„Ovo je ukleto mesto, mi ovde ne možemo da pobedimo“, rekao je navodno Kočiš maseru ekipe Anhelu Murnaku.

I zaista, istorija se ponovila. I ponovo je bilo 3:2, kao 1954. za Nemačku! Tri prečke pogodili su Španci na toj utakmici…

Na putu do finala sjajni golgeter kupio je navijače Barselone za sva vremena, kada je u četvrtfinalu sam deklasirao Vulverhempton – 5:2. U finišu prvog dela postigao je pogodak i tom prilikom polomio rame u sudaru s golmanom. Tokom pauze, nakratko se onesvestio u svlačionici od bolova, ali je insistirao da igra i drugo poluvreme. Dao je još dva gola.

Istorija verovatno ne pamti fudbalera koji je izgubio dva tako velika finala, a da nije proglašen gubitnikom. Individualna dostignuća Šandora Kočiša to jednostavno ne dozvoljavaju, pa ipak niko ne poriče da su pomenuti porazi značajno uticali na njegovu psihu.

A kakav je čovek zapravo bio Šanji?

Božo Koprivica je napisao neke od najlepših redova o tom jedinstvenom strelcu: „Imao je lice melanholika, melanholika husara, i lice holivudske zvezde pedesetih“. U jednoj od svojih priča prisetio se i kako mu je lično Danilo Kiš ispričao o svojoj zaljubljenosti u Kočiševu genijalnost, te kako je želeo da napiše esej o pesmi Lajoša Kašaka „Konj umire, ptice uzleću“ i tim čudesnim golovima glavom Šandora Kočiša.

Taj razgovor s Kišom događa se neposredno pre nego što će Šanji poleteti sa četvrtog sprata kroz prozor klinike Kiron i počiniti samoubistvo. Bio je 22. jul 1979.

Samo nekoliko sati ranije, tokom redovne vizite, Kočiš je bio neobično raspoložen i blago nasmejan. U policijskom izveštaju zabeležene su njegove poslednje reči: „Pa, sestro, danas se već osećam mnogo bolje.“ Oni koji ga dobro poznaju, a među njima je svakako bio Zoli Cibor, pričao je kako je Kočiš tiho patio za svojom Budimpeštom od prvih dana boravka u Barseloni. I zaista je bio neizlečivi melanholik, kome je nepregledna Panonska nizija značajno smanjila životni tonus i učinila da van nje ne može dugo da opstane.

Kada je završio karijeru Šanjijeva kola nezadrživo su krenula nizbrdo. Čelnici Barse pronašli su mu trenersko mesto u Erkulesu, međutim, ubrzo su svi shvatili da on nije pravi čovek za taj posao. U Barseloni je otvorio dve kafane, „Zlatni lav“ i „Plavi Dunav“. Tugu je i tokom karijere lečio alkoholom, ali kada je okačio kopačke o klin, besomučno je „dodao gas“. Bio je notorni pušač. Godine 1974. konstatovana mu je tromboza, nedugo zatim amputirana noga. Onda rak želuca, pa na kraju leukemija. Već je bio teško bolestan kada je krajem sedamdesetih poslednji put kročio u domovinu i čuo onaj čuveni zvuk violina na ulicama Budimpešte. Kažu da to ne može da se opiše rečima…

Šandor Kočiš je poslednje dane proveo na pomenutoj klinici. Tog 22. jula rešio je da prekine muke. Prethodno je čitao stihove malo poznatog Poljaka Galčinjskog o putujućoj glumici. Pesma se zove „Inge Barč“.
„Smrti se plašio i to nije krio, samo je želeo još jednom da poleti“, tako je glasilo prvo javljanje španskih medija ispred bolnice.

Na jednu od godišnjica smrti Šandora Kočiša, jedan od najistaknutijih predstavnika španske literature Havijer Marijas ispisao je legendarne reči: „Barselona – melanholičan tim, igrači skloni depresiji – mesto gde se okupljaju najveće svetke superzvezde.“

Pre nekoliko godina tadašnja uprava katalonskog giganta na čelu sa Sandrom Roselom posetila je Budimpeštu istim povodom. Poveli su i Lea Mesija, da se i on pokloni kralju strelaca…

DANAC JEDINI ISPRED ZLATNE GLAVE

Šandor Kočiš po svim kriterijumima spada u najveće golgetere od kada je fudbala, a po mišljenjima mnogih stručnjaka nema mu ravnog. Statistika kaže da samo jedan igrač ima bolji prosek golova po meču od njega, ali je pritom odigrao tek 38 utakmica u nacionalnom timu. U pitanju je izvesni Danac Tist Nilsen koji je igrao između 1910. i 1925. U tom periodu postigao je 52 gola.

I kada se računaju „suvi“ golovi Kocka je u samom vrhu. Ubedljivo prvo mesto drži Iranac Ali Dei sa 109 pogodaka, a slede Puškaš (84), Pele (77), pa četvrti Kočiš sa 75.